Bliži se Dan zaljubljenih i već me hvata užas od pomisli da ću morati da se osećam jadno i bedno što mi taj dan suprug ne obraća nikakvu pažnju. Jesam Srpkinja, jesam pravoslavka, slavim slavu, verujem u Boga, ali taj dan nikako ne povezujem sa našim pravoslavnim kalendarem. Slavim i poštujem svetog Trifuna, zapalim i kandilo u kući već nekoliko godina, kako su počeli da se javljaju i osuđuju sve nas koji volimo Dan zaljubljenih.
NE PROPUSTITE
Lep je to praznik, kako nije lep i potreban je. Što ne može da bude Dan zaljubljenih isto kao i Sveti Trifun i kod nas Srba, kao i 8. mart. I dok sam bila devojka, volela sam da na Valentino dobijem bilo kakvu pažnju, cvet, plišano srce, karticu na kojem piše da me voli... Ma bilo šta, samo da se taj dan osećam potrebno.
Ali se zbog mog muža uvek osećam jadno i bedno. Kao da se baš taj dan mora srbovati i biti Srbin, a svaki drugi nije važan. Prošle godine je bilo najgore. Kad se setim, poželim da ove godine prespavam taj dan.
"Šta je to Dan zaljubljenih?! Ja ne slavim taj dan, priznajem samo Svetog Trifuna", vikao je kada sam ga obavestila da sam rezervisala sto i da idemo na romantičnu večeru.
Nije se obazirao i na to da sam mu kupila poklon, nešto što on mnogo voli, da mislim na njega i da će nam decu čuvati baba i deda, da imamo noć za nas.
On je već isplanirao za sebe taj dan i ja mu nisam ni u planu. To je već treći Dan zaljubljenih da me ispalio. Bilo je više nego BEDNO. Potrošila sam pare na novu haljinu, otišla kod frizera, našminkala se, a kupila sam mu i skupe slušalice koje je dugo želeo.
Sve što je on meni trebalo da spremi, ja sam spremila samo da bi se oboje osećali mlado i poželjno (znam, tako treba svaki dan da radimo, da se volimo i poštujemo).
On se spremio i samo me obavestio da se već odavno dogovorio da drugovima i da ide sa njima prvo na fudbal a onda i na pivo. Ostala sam sama, gledala sam ljubavne filmove i čekala da se vrati. Nadala sam se da će samo popiti piće i da će se vratiti sa buketom cveća na vratima. Ništa od toga. Zaspala sam u dnevnoj sobi, čekajući ga. Kad je ušao u stan, već je odavno prošla ponoć. Skočila sam da ga dočekam sa već spremnim monologom, a on kad me je ugledao, samo je prevrnuo očima. Napio se, pa je zoru dočekao nad WC šoljom. Jadno sam se osećala, bojim se da tako nešto ne planira ponovo.
Ove godine sa nadom i zebljom čekam novu šansu. Zar je to toliko teško da se i na taj dana obrati malo pažnje voljenom biću?!
Kurir.rs/foto Profimedia/Filip Plavčić
NE PROPUSTITE
