Živim odvojeno od supruga već 15 godina ali smo i dalje u srećnom braku: Rekla sam mu da ću se vratiti za 6 meseci, ali dešavaju mi se dobre stvari

Margaret Marfi bila je u srednjim pedesetima, imala četvro dece i lepu kuću u australijskom Brizbejn kada je počela da oseća da se u njoj javlja želja za drugačijim životom od onog koji je delila sa suprugom Piterom.

Sa 56 godina sama je otputovala u London gde nikoga nije poznavala, a sa 60 je prvi put u životu počela da radi puno radno vreme. Danas je u 71. godini, a već 11 godina radi kao savetnica za profesionalni razvoj hirurga.

Ljubav je još živa

Iako žive na različitim kontinentima, ona i Piter su i dalje zajedno.

- Verujem da je to slobodniji, moderniji pogled na brak među starijim parovima, sada kad su sve porodične obaveze iza nas. Ako jedan supružnik želi nešto drugo od života, moguće je da pronađe rešenje koje funkcioniše za oboje - kaže.

Kad se 2010. godine preselila u Englesku, suprugu je rekla da će se vratiti za šest meseci do godinu dana. Ali, snalaženje u novoj zemlji potrajalo je duže od očekivanog i njeni prvi poslovi bili su povremeni, bilo je perioda bez posla, a selila se iz jednog zajedničkog smeštaja u drugi.

- Samo još jednu godinu - govorila je sebi i njemu. Pa još jednu. I tako redom.

Ostala je duže jer su se, kako kaže, dogodile mnoge dobre stvari, dobar posao, nova prijateljstva, mogućnost da uči o različitostima kao i putuje Evropom i šire. Piter je posećuje, zajedno odlaze na godišnje odmore, ponekad se sretnu na pola puta u Njujorku ili Nju Delhiju.

Iz kuće u garsonjeru

Njen mali stan u severozapadnom Londonu potpuno je neuporediv s njenom australijskom prostranom kućom s balkonima. Ali, kad se nakon posla zavali na kauč, oseća duboko zadovoljstvo i samostalnost.

- Kad sam došla ovamo, osećala sam da je konačno došao red na mene. Nešto pre preminula mi je majka i osetila sam da se otvara jedno novo poglavlje mog života. Prvi put mogla sam da brinem samo o sebi - priseća se.

Na studiranje u četrdesetima

Odrasla je u Brizbejnu, a dvoje od njene troje braće i sestara rođeno je teško bolesno. Kroz detinjstvo je uz majku brinula za njih.

- Duboko sam proživljavala njihovu tragediju. Pa ipak, jedno putovanje nakratko mi je donelo olakšanje. Naime, otišla sam s mamom i bratom u Pariz, gde sam ostala nekoliko meseci i to je bio moj prvi osećaj slobode. Po povratku, s 25 godina, na jednoj zabavi sam upoznala Pitera. Godinu dana kasnije smo se venčali, a ubrzo nakon toga postala sam majka - rekla je.

Dok su deca bila mala, povremeno je radila kao učiteljica engleskog jezika za strance.

- Deca su mi bila neiscrpan izvor radosti, svaki dan s njima nosio je nešto novo. Ali, u kasnim četrdesetim suočila sam se s teškoćama u pronalasku posla pa sam upisala magistarski, a zatim i doktorat iz lingvistike. Bila sam studentkinja istovremeno kad i moja deca - otkriva.

Unutrašnji sukob

I dalje veruje da će se vratiti u Brizbejn jer kuću i dalje smatra svojim domom, ali ne zna kada. Svesna je da neki njen izbor smatraju sebičnim.

- Osećam taj unutrašnji sukob: s jedne strane su dužnosti supruge, a s druge ono što želim za sebe u ovim kasnijim godinama. Ali, duboko u sebi znam da je sve što sam učinila bilo vredno. Moguće je razmišljati van okvira kao bračni par. I moguće je, kao starija žena, zakoračiti u novu karijeru - kazala je i dodala da je s vremenom postala bolja u donošenju odluka. 

- Naučila sam da se suočavam sa poteškoćama i tražim rešenja. Najvažnije od svega, naučila sam sama da upravljam svojim životom. I postala sam tolerantnija prema drugima - ističe.

I ona i Piter danas sa više razumevanja i poštovanja gledaju na sopstvene izbore, a svetovi su im se, svakome na svoj način, proširili.

(Kurir.rs/MojeVrijeme)

Bonus video: Većina brakova na društvenim mrežama nisu srećni