Slušaj vest

Našla se u situaciji u kojoj više nije mogla da ćuti. Reči su joj se gurale u grlo, laktale se i nadjačavale, ali nijedna nije bila dovoljno dobra, dovoljno sigurna, dovoljno tačna. Plašila se da pogreši, a još više da bude pogrešno shvaćena. Zato je – kao i uvek – preterala u razmišljanju, u analiziranju, u čekanju.

Dok je sedela preko puta njega, srce joj se ljuljalo kao na tankom ledu. Znala je da je već napravila grešku time što je dozvolila sopstvenim mislima da je uspore, da je uspaniče, da joj otmu hrabrost. Ali nije mogla protiv sebe – protiv te večite potrebe da prvo proveri svaki ugao, svaku posledicu, svaki šta-ako.

On ju je gledao sa blagom strepnjom, kao da oseća da se u njoj taloži mala lavina koja čeka da se obruši. I bio je u pravu. U tom jednom dahu, u tom jednom treptaju, sve je puklo – i sve se osulo niz nju: istina, strah, priznanje, želja. Sve istovremeno.

A kada je napokon izgovorila ono što je mesecima gušila, shvatila je da se svet nije raspao. Naprotiv – nekad se lavina mora pokrenuti da bi napokon mogla da diše.

Kurir.rs