Sve dok deca dobro jedu i dok su živahna i srećna, mislimo da su zdrava i prava. Nažalost, surova stvarnost često nas podseti da to nije pravilo i da se iza dečje razdraganosti mogu dugo skrivati zloćudne bolesti, koje nemilosrdno pogađaju sve uzraste. Posle prvog šoka nastupaju briga, neizvesnost, borba s bolešću i bezgranična nada u ozdravljenje. Milica Šimonović (18) iz Vladimiraca kod Šapca imala je jedanaest godina kada joj je dijagnostikovana akutna limfoblastna leukemija, takozvani rak krvi.– Osećala sam bol u kostima, ali smo smatrali da je to verovatno usled rasta. Zatim su počele da mi se pojavljuju i neobične modrice na kolenima, koje su se povlačile na dodir. Isprva nismo tome pridavali značaj jer sam bila živahno dete, uvek aktivna, jahala sam konja, padala s bicikla, tako da smo sve bolove pripisivali tome. Tek kada mi je donja vilica potpuno utrnula, od malignih ćelija kako su mi kasnije rekli, i kada sam dobila visoku temperaturu, shvatili smo da bi moglo biti nešto ozbiljnije. Rezultati krvne slike bili su katastrofalni. Nakon brojnih pregleda kod različitih lekara, na kraju su me poslali u Univerzitetsku dečju kliniku u Tiršovoj ulici u Beogradu. Ispitivanja su pokazala da se radi o leukemiji – priča Milica.Bolne intervencijeDotad živahna devojčica odjednom se našla u bolnici, okružena lekarima i zabrinutim roditeljima. – Nisam imala predstavu o tome šta je rak, kako se leči, kako će izgledati terapija. Sve što sam tada znala jeste da je neko imao taj rak i umro od njega. To je i bio razlog što mi roditelji nisu rekli pravu istinu o mojoj bolesti. Nisu ni znali kako da mi objasne a da me ne uplaše, tako da su mi rekli da bolujem od nečega što nikada ranije nisam ni čula. Posle nešto više od mesec dana provedenih na hemato-onkološkom odeljenju, iz razgovora s drugom decom shvatila sam da se i ja lečim od raka. Prilično dobro sam podnela to saznanje jer sam se pre toga već navikla i na terapije i na bolničku rutinu. Svakodnevno su mi vadili krv, pila sam lekove i primala hemoterapiju. Nekad sam ih podnosila odlično, raspoložena i na nogama, a nekad grleći lavor dok povraćam, sa jakom mučninom i tamponima u nosu zbog krvarenja. Ali sve sam nekako izdržala – seća se naša sagovornica. Šest meseci Milica je provela u bolničkom krevetu, pored koga su bdeli prvo mama, a zatim i tata spavajući na stolicama. – Uvek kažem da sam imala sreću da moje lečenje traje „samo“ šest meseci, jer se neki pacijanti leče i po tri-četiri godine ili čak i više. Za sve to vreme kući sam išla na ukupno desetak dana. Na smrt nisam ni pomišljala niti sam je se plašila, jedini cilj mi je bio da se sve što pre završi i da idem svojoj kući. Tek skoro sam postala svesna toga da sam prošla kroz nešto teško i da sam zaista bila blizu smrti – iskrena je Milica
Roditeljima je najtežeIako je malim pacijentima teško, oni često nisu ni svesni kroz šta sve prolaze, pa je najveći teret na roditeljima.– Moji drugari s lečenja, oni koje sam kasnije upoznala i ja, svi smo bili snažniji od naših roditelja. Oni uvek teže podnose bolest svog deteta od njega samog, što je i razumljivo. Ne mogu ni da zamislim kako se oseća neko ko je nemoćan da uradi bilo šta da bi svom detetu olakšao mučninu i bolove. Najvažnija podrška mi je upravo bila moja porodica, a tata najveći oslonac. Davao mi je najviše snage i motivisao me da se borim, da nastavljam dalje. Nikada preda mnom nije pokazao koliko mu je teško i ni u jednom trenutku nije odustao niti prestao da veruje u mene. Osim porodice i prijatelja, javili su se mnogi ljudi koje nikada ranije nisam upoznala. Dolazili su da me posete i slali mi želje za oporavak. To mi je stvarno mnogo značilo jer sam osetila da mnogo ljudi želi da ja ozdravim – priča mlada devojka.Pomoć izlečenihPosle iscrpljujućih terapija i mnogo prolivenih suza, lečenje je završeno i Milica se vratila kući i školi nastavljajući normalan život. Danas ima 18 godina i potpuno je zdrava. Kaže kako je svesna da bolest može da se vrati, ali isto tako i da je čitav život pred njom.– Zajedno s grupom mladih koji su se takođe lečili od raka u detinjstvu, osnovali smo udruženje „Mladice”. Naziv je nastao od reči „mladi“ i „ce“ što je oznaka za rak. Danas pružamo vršnjačku podršku deci i mladima, koji prolaze kroz ono što smo mi već prošli, jer ko će ih bolje razumeti od nas? Neprestano nam se priključuju novi, izlečeni članovi. Obilazimo bolnice, igramo se s decom, razgovaramo s tinejdžerima i roditeljima. Nakon završenog lečenja družimo se z letnjim kampovima. Osnovna ideja svih naših aktivnosti je podrška i priprema za povratak u normalan život posle ozdravljenja – kaže Milica Šimonović.
Tekst: Vanja Ostojić
