KALINKA JE UMRLA U 14. GODINI, NJEN OTAC 3 DECENIJE ISTRAŽIVAO ZLOČIN: Svi ga smatrali LUDIM, a epilog je zapanjio svet

Kalinka Bamberski je izgubila život na monstruozan način, a Andre je obećao svojoj ćerki da će saznati istinu i srušiti sve laži.

Ranih sedamdesetih godina, Andre Bamberski je živeo i radio u Kasablanki (Maroko). S njim je bila supruga Danijela te njihovo dvoje male dece – ćerka Kalinka i sin Nikolas.

Tamo su upoznali doktora Dietera Krombača i njegovu drugu ženu, Inge. Prva žena dr Krombača, Monika, umrla je iznenada, u dobi od 24 godine. Krombač je par godina stariji od Bamberskog, a u Kasablanki je radio kao lekar u nemačkom konzulatu. Tu su bila i njegova deca iz prvog braka, sin Boris i kćerka Diana.

Bračno neverstvo među prijateljima

Lepo vreme, obrazovani, bogati Evropljani u egzotičnoj zemlji na severozapadu Afrike… Nije teško pretpostaviti kako su ova dva para imala mnogo zajedničkih tema za razgovor i da su njihova druženja bila vrlo prijatna. Na kraju krajeva, živeli su u istoj ulici i deca su im pohađala istu internacionalnu školu.

Međutim, ta druženja nisu bila samo… prijateljski prijatna. Naime, Danijela Bamberski i Dieter Krombač uskoro započinju tajnu vezu. Danijela je atraktivna i ima tridesetak godina, a dr Krombač , deset godina stariji od nje, dokazano voli mlađe žene i zna kako ih šarmirati.

Andre Bamberski je kasnije tvrdio kako u to vreme nije imao pojma za aferu. To će saznati tek kasnije, u Francuskoj – bolje rečeno – sam će otkriti.

Kalinina majka menja život

Godine 1974, Bamberski napuštaju Maroko, vraćaju se u Francusku. Nastanili su se u Pechbusqueu, mirnom mestu na jugu zemlje.

Krombač takođe odlazi iz Maroka. Zajedno sa ženom i decom se vraća u Nemačku, gde u Bavarskoj povremeno radi kao doktor na zameni.

Godinu dana posle, 1975, Danijela, inače nezaposlena, iznenada obaveštava supruga kako je našla posao. U pitanju je angažman u jednoj kancelariji za nekretnine.

Problem je što je ta kancelarija smeštena u Nici – nekih 560 kilometara istočno od Pechbusquea. Zato će, rekla mu je, tamo iznajmiti apartman, gde će boraviti radnim danima, a kući dolaziti vikendom.

Sve veće sumnje kod muža

Sada već sumnjičav, Bamberski je tražio od supruge da mu da neki kontakt, odnosno broj telefona ili adresu te firme. Danijela je to odbila, uvređena zbog takve vrste pitanja i njegovog nepoverenja.

Jedne nedelje je sela u automobil i zaputila se prema Nici, kako bi ujutro stigla na posao. On je seo u svoj auto i oprezno je pratio. Umesto u smeru Nice, Danijela je skrenula prema Toulouseu. Parkiravši, ušla je u neku stambenu zgradu i tamo ostala do idućeg vikenda.

Kako bi dodatno potvrdio svoje sumnje, Bamberski se u toj zgradi kod portira raspitivao za Danijelu. Portir mu je odgovorio: “Ah, znam, Vi sigurno mislite na gospođu Krombač!”

Frapantno iznenađenje, pa razvod

Vrlo brzo je usledio je razvod. Danijela se odselila u Bavarsku, gde je nastavila da živi s Krombačom. Njih dvoje su se venčali dve godine kasnije, 1977. a starateljstvo nad decom je prepustila bivšem mužu.

Kalinka i Nikolas su živeli s ocem u Francuskoj. Tri godine kasnije, 1980. godine, Bamberski je poželeo lagodni život u Maroku. Doneo je odluku da će se tamo preseliti s decom.

Danijela je bila protiv toga. Jedna je stvar što ona, zbog ljubavi, živi u Nemačkoj, a deca u Francuskoj – to je ipak blizu i mogu se viđati relativno često. Ali da otac decu odvede u Afriku…

Nekoliko dana nakon što su Bamberski i deca stigli u Maroko, Danijela je uložila službenu žalbu sudu u Toulouseu. Ovaj put je tražila starateljstvo.

Na nagovor svog advokata, a kako bi izbegla civilnu tužbu, Bamberski popušta zahtevu bivše supruge. On se vraća u Francuskoj, a deca odlaze u Lindau, na jug Nemačke, kod majke i njenog novog muža, dr Krombača. Andre Bamberski je pristao da će decu viđati samo preko praznika.

Najgora vest

Dve godine posle, 1982, deseti je dan sedmog meseca. Malo mesto u Francuskoj, nepunih 5 kilometara od Toulousea. Idilu toplog letnjeg jutra u Pechbusqueu razbija neočekivana zvonjava telefona, oko 10:30.

Bamberski se napokon javlja. S druge strane je Danijela. Zove iz Nemačke. Kroz plač, drhtavim glasom mu pokušava reći: “Kalinka je umrla.”

Šok i neverica. Kalinka – mrtva? Njegova ćerka, mezimica, to lepo i pametno dete, da je više nema?! Nemoguće! Kako, zašto! Svet mu se srušio.

Andre Bamberski je tada imao 45 godina. Nije mogao ni da sanja koje će razmere poprimiti ta tragedija niti kako će Kalinkina smrt promeniti njegov, ali i živote svih umešanih u ovaj slučaj.

Borba duga 30 godina

Od tog trenutka, pa idućih trideset godina, vodiće se pravna, ali prvenstveno privatna bitka za rasvetljivanje ubistva četrnaestogodišnje Kalinke Bamberski.

Poziv nepoznate žene

Godina je 2009. Francuski grad Mulhouse, u blizini granice s Nemačkom. Jesen, 17.10, hladno. Tri je sata iza ponoći.

Mračno i prljavo dvorište između dve zgrade. Iza gvozdene kapije, na podu leži muškarac. Ruke i noge su mu svezane. Isprebijan je, promrzao, ali još uvek živ. Rotacija, stiže policija.

Nekoliko minuta ranije, zvoni telefon u lokalnoj policijskoj stanici. Dežurni se javlja, a ženski glas, na francuskom jeziku i sa snažnim nemačkim naglaskom, govori:

- Idite u Rue de Tilleul, prekoputa carinske kancelarije. Tamo ćete pronaći zavezanog čoveka.

Nepoznata žena je nakon toga prekinula vezu. Dva patrolna vozila su se odmah zaputila prema navedenoj adresi. Policajci su brzo locirali povređenog muškarca. Kada su mu skinuli povez s usta, on je samo promrmljao: “Iza ovog stoji… Bamberski!”

Skoro trideset godina unazad, okupila se manja grupa uplakanih ljudi na lokalnom groblju u Pechbusqueu. Povod je poslednji ispraćaj iznenadno preminule Kalinke Bamberski. Dok sveštenik izgovara molitvu, čuju se jecaji ožalošćenih roditelja i rodbine.

Kalinkin otac dao je sebi važno obećanje kojem je život posvetio

Nekoliko dana pre sahrane, Danijela je iz Nemačke nazvala bivšeg supruga. Kroz plač ga je obavestila da je njihova Kalinka umrla. Skrhan i u šoku, Andre Bamberski je rezervisao prvi let za Cirih. Sletevši u Švajcarsku, na aerodromu je unajmio automobil i krenuo prema jugu Nemačke, u Lindau.

U Lindauu je pronašao hotel u kojem će prenoćiti. Rano ujutru se zaputio u tamošnju bolnicu, gde je želeo da vidi svoju Kalinku poslednji put.

Ozbiljni muškarac u belom je otvorio vratašca i izvukao ladicu rashladne komore. Na ležaju je bilo Kalinkino telo. Bamberski je jedva izdržao da ne izgubi svest. Nakon što se isplakao, obećao je svojoj ćerki da neće stati dok ne otkrije sve okolnosti njene smrti.

Kasnije tog jutra, Bamberski leti nazad za Francusku. S njim ide sin Nikolas (11). Njih dvojica će tamo čekati da se iz Nemačke preveze Kalinkino telo, gde će se i sahraniti. Sahrani će, pored ostalih, prisustvovati Danijela i dr Krombač, takođe potreseni i ožalošćeni.

Misteriozna smrt

Osim što je osećao beskrajnu tugu zbog gubitka kćeri, Bamberski je bio frustriran, ljut, besan. Naravno, uobičajeno je da ljudi, kada tuguju za bližnjima – a tek roditelji za decom – pokušavaju u tom gubitku pronaći neki smisao. Često je bilo kakvo objašnjenje bolje nego nikakvo.

Iako pobožan katolik, Bamberski Kalinkinu smrt nije pripisivao višoj sili. Naprotiv, on je sumnjao na ljudski faktor. Kao vrlo praktičan čovek, otprilike je razmišljao: Kalinka je imala 14, gotovo 15 godina. Komunikativna, zdrava, aktivna, sportski tip… Jednu noć je zaspala i više se nije probudila. Zašto?!

Danijela je Bamberskom rekla kako njen sadašnji suprug, Kalinkin i Nikolasov očuh, ima dva objašnjenja, odnosno da on sumnja na dva potencijalna uzroka Kalinkine smrti.

Po mišljenju dr Krombača, koji je inače specijalista interne medicine, prvi scenario je toplotni udar. Kalinka je celi prethodni dan provela na jezeru, izlažući se jakom suncu.

Drugi scenario, a taj je Bamberskom sigurno teže pao, kako je Kalinka umrla zbog odgođenih posledica potresa mozga koji je zadobila kao dete. Naime, jednom prilikom, dok su još bili u Maroku, 1974. godine, Bamberski je izgubio kontrolu nad vozilom. Sleteli su s ulice, a mala Kalinka je udarila glavom i zadobila potres mozga.

Neopisiva borba za pravdu

U toj situaciji, veliki broj ljudi bi se prepustio samosažaljenju i apatiji. Neke bi to i uništilo. Većina osoba bi, nakon nekog vremena, prihvatila realnost i krenula dalje. Ali ne i Andre Bamberski. On je tražio da mu se iz Nemačke pošalje službeni obdukcijski nalaz.

Sve je više sumnjao da je Kalinka ubijena, iako za to nije imao nikakvih dokaza. Na početku će drugi ljudi njegova nastojanja interpretirati kao očaj jednog ožalošćenog oca, koji je bol preusmerio u neko paranoično preispitivanje svih okolnosti smrti svoje kćeri. Možda su mislili i kako ga dodatno opterećuje grižnja savesti jer nije bio pored nje kada je umrla.

Moguće da je Bamberski na početku upravo sebe krivio za Kalinkinu smrt. Kada je osoba ožalošćena, nije retkost da pogrešno zaključuje: “Da sam u Maroku manje radio, Danijela se ne bi osećala usamljeno i Krombač je ne bi uspeo zavesti. Deca na kraju ne bi završila kod njih, u Nemačkoj. Možda bi, u tom slučaju, Kalinka danas bila živa…”

Naravno, ne možemo znati šta je sve Bamberskom prolazilo kroz glavu u to vreme. Činjenica je da su mu prijatelji i poznanici ubrzo počeli pružati sve veću podršku u njegovim teorijama o sumnjivim okolnostima Kalinkine smrti. Uspeo je pokrenuti i pravosuđe. To će čak rezultirati zatezanjem diplomatskih odnosa između Francuske i Nemačke.

Sve sumnje upućuju na jednu osobu

Bamberski će vrlo brzo početi kriviti jednu osobu za smrt svoje kćerke. Tu će osobu proganjati po Evropi idućih trideset godina. Kako vreme bude prolazilo, podrška drugih ljudi će jenjavati. Izgubit će kontakt s većinom prijatelja, rodbine i kolega. Bit će usamljen, izolovan. Njegovo mentalno zdravlje i moralne vrednosti će se dovoditi u pitanje.

Bamberski u jednom momentu napušta i posao, a svu energiju, vreme i novac usmerava prema hvatanju osobe koju sumnjiči za Kalinkinu smrt.

Kasnije će reći: “To nije nikakva opsesija. Radi se o tome da sam Kalinki dao obećanje.”

Godina je 1985. Ponovo se okupila manja grupa ljudi na groblju u Pechbusqueu. Neki od tih ljudi nose forenzička odela. Postavljen je i specijalni šator.

Šokantno otkriće

U toku je ekshumacija tela Kalinke Bamberski. Sahranjena je pre tri godine, a ovaj postupak je pokrenut na insistiranje njenog oca.

Skidajući masku, iz šatora izlazi patolog. Pokretom glave daje znak Bamberskom da treba da popričaju nasamo.

- Gospodine Bamberski, uzorke ćemo poslati na dodatnu analizu, samo… Imamo problem.

Bamberski je drhtao od uzbuđenja, upijajući svaku reč.

- Ovo Vam neće biti lako da čujete. Ali, kako da kažem… Nedostaju genitalije. Nema! Kompletan reproduktivni sistem je odstranjen. Žao mi je.

Jedan od prisutnih policajaca je pritrčao i pomogao Bamberskom da se održi na nogama.

- Kako… Kako je to moguće? – Bamberski je jedva hvatao vazduh.

Patolog zamišljeno sležu ramenima:

– Iskreno rečeno, to ni meni nije najjasnije. Kao što i sami dobro znate, obdukcija je napravljena u Nemačkoj. U izveštaju se ništa ne spominje… Ne znam, mora da je došlo do neke greške u komunikaciji između forenzičkih laboratorija tamo kod njih…

Bamberskom je trebalo nekoliko trenutaka da se sabere, a onda je shvatio: nije u pitanju nikakva greška. Radi se o namernom prikrivanju teškog zločina – ne samo ubistva, već i silovanja!

Život na Bodenskom jezeru

Bodensko jezero je jedno od najvećih slatkovodnih jezera u Evropi. Prostire se između obala Nemačke, Švajcarske i Austrije. Ova destinacija je omiljeno letovalište mnogih domaćih, ali i stranih turista.

Na istočnoj obali Bodenskog jezera, na nemačkoj strani, nalazi se Lindau. To je glavni grad istoimenog distrikta (Landkreis), a pripada Bavarskoj. Stari deo grada (Altstadt) je smešten na ostrvu u Bodenskom jezeru. Ostrvo ima površinu od 0.68 km2. Sa ostatkom grada i države je povezan drumskim, kao i željezničkim mostom.

Nakon Maroka, Krombač se vraća upravo u Lindau, gde radi kao doktor interne medicine. Od druge supruge se razvodi gotovo odmah po povratku, 1974. godine, a 1977. godine ženi Danijelu. Par godina kasnije, s njima dolaze živeti i Danijelania deca iz prvog braka, Kalinka i Nikolas Bamberski.

Godine 1982, Kalinka je pohađala srednju školu na francuskom jeziku u Freiburgu, pitoresknom univerzitetskom gradu u pokrajini Baden-Württemberg, koja graniči s Bavarskom.

Freiburg je od Lindaua udaljen nekih 170 kilometara, pa je Kalinka tamo živela u internatu, a u Lindau bi dolazila vikendom. Sada je letnji raspust i provest će ga u Lindauu, zajedno s bratom, majkom i dr Krombačom.

Nažalost, to će biti i poslednje leto u njenom kratkom životu.

Kalinka i njena nesreća

Kasnije će se ustanoviti da Kalinka Bamberski nije bila srećna svojim novim životom u Nemačkoj. Iako lepa, vedra i komunikativna, treba uzeti u obzir da je Kalinki bilo 14 godina (rođena 5.8.1967), a poznato je da su tinejdžerske godine “osetljivo doba”.

Zatim, ona i brat su preživeli nekoliko šokova, odnosno nekoliko velikih životnih promena u relativno kratkom vremenskom razmaku: nakon Maroka, gde su odrasli, išli u školu/vrtić i imali prijatelje, odlaze u Francusku. Majka počinje da radi, i to u udaljenoj Nici. Otac ubrzo otkriva da ona ima ljubavnika – zbog toga u njihovog kući sigurno nije nedostajalo ni svađe ni drame.

Majka se nakon toga seli u Nemačku i tamo se udaje za drugog čoveka. Oni ostaju da žive s ocem, majku viđaju samo povremeno. Nekoliko godina kasnije, otac im govori da se njih troje ponovo sele u Maroko. Samo što su se preselili, moraju nazad u Francusku, ali ovaj put je majka dobila starateljstvo i oni, deca, odsad će živeti u Nemačkoj, s Danijelinim novim mužem.

Zato ne treba da čudi što je Kalinka toliko patila u tim novim životnim okolnostima. Kao da sve to nije bilo dovoljno, slabo je govorila nemački jezik. Život u Francuskoj joj je jako nedostajao.

Izrazila je želju da se vrati kod oca. Tamo će nastaviti školovanje od početka iduće školske godine. Danijela je na kraju pristala, a Bamberski je bio oduševljen. Dogovorili su se: kada završi letnji raspust, Kalinka se vraća u Pechbusque.

Tog istog leta, nekoliko dana kasnije, zazvoniće telefon u Pechbusqueu. Javiće se Bamberski i primiti najgoru vest…

Poslednji Kalinkini dani

Lindau, petak, 09.07. 1982. godine. U Bodenskom jezeru puno kupača. Na plaži se ljudi sunčaju, neki i roštiljaju. Vesela graja, dečiji smeh i zvukovi pljuskanja vode. Kalinka Bamberski je također celi dan provela na jezeru, plivajući i jedreći na dasci.

Kući se vratila oko 17 sati. Po rečima njene majke i očuha, bila je umorna i žalila se da se ne oseća najbolje. U pola osam, Danijela, Krombač, Kalinka i Nikolas su seli za sto i zajedno večerali. Kalinka se rano povukla u svoju spavaću sobu.

Tamo je u krevetu čitala knjigu. Oko 22.00 je došla u kuhinju da se napije vode, pa se vratila u sobu. Oko ponoći, njen očuh, dr Krombač, došao je do nje, zamolivši je da ugasi svetlo i da spava.

Kobni momenat

Iduće jutro, nešto pre 10 sati, dr Krombač se spremio za jahanje. Ovaj četrdesetsedmogodišnjak je bio zaljubljenik u konje i vikendom je voleo da jaše po obližnjim planinama. Pre nego što će izaći iz kuće, zaputio se prema Kalinkinoj sobi, da je probudi.

Po njegovom svedočenju, ona nije reagovala na pozive. Ležala je u krevetu, na desnom boku, potpuno nepomično. Već je bila nastupila mrtvačka ukočenost (rigor mortis).

Krombač će nešto kasnije patologu ispričati kako je svoju pastorku svejedno pokušao da oživi injekcijom Coramina, direktno u srce. Osim Coramina, koji je stimulans centralnog nervnog sistema, dao još je još dva stimulansa u noge – po injekciju Novodigala i Isoptina.

Naravno, ništa od toga nije pomoglo. Kalinka Bamberski je bila mrtva već satima. Autopsija će pokazati da je smrt nastupila između 3 i 4 ujutru.

Šta se dešava 30 godina kasnije?

- Policija, otvaraj!

Stariji muškarac je poslušno otvorio vrata. Iako je delovao pomalo zbunjeno, nije pružao nikakav otpor pri hapšenju. Deo tima je ostao da pretražuje hotelsku sobu, a dvojica njihovih kolega će osumnjičenog odvesti u stanicu na ispitivanje.

Nakon što su mu na ruke stavili lisice, pri izlasku iz sobe, jedan od policajaca se obraća osumnjičenom:

- Idemo, gospodine Bamberski, samo polako…

- Dobro veče, policija? Ja sam Andre Bamberski. Otac sam pokojne Kalinke, koju je silovao i ubio Dieter Krombač. Za njegovim hapšenjem postoji međunarodna poternica. Molim vas, idite u Rue du Tilleul, tamo ćete ga naći.

Nakon nekoliko trenutaka ćutnje, dežurni policajac u Mulhouseu je odgovorio:

- Gospodine, samo nekoliko minuta pre Vas, nazvala nas je nepoznata ženska osoba – nemački naglasak? – s tom istom informacijom. Tako da smo već poslali patrole. U redu, javiću Vam se uskoro, čim budemo imali nekih novih saznanja.

Dvadeset minuta kasnije, u 4 sata ujutru, isti policajac zove Bamberskog i govori mu:

- Našli smo Krombača, ali je u lošem stanju. Vi ste ovde, u Mulhouseu? Zamolio bih Vas da ne napuštate svoju hotelsku sobu, kolege će svakako da porazgovaraju s Vama…

Lažni nalaz

Nakon što je Kalinka umrla, Bamberski je sve više sumnjao u okolnosti njene smrti. Zato je zahtevao da mu se iz Nemačke pošalje zvanični obdukcijski nalaz. Tri meseca kasnije, u rukama je držao kopiju tog nalaza, prevedenu na francuski jezik. Dok je čitao, zgražavao se.

U nalazu je pisalo kako je obdukciju tela vršio dr Hohman, patolog iz obližnjeg grada. Od prisutnih su bili još načelnik policije Lindaua, lokalni tužilac, ali i dr Krombač. Bamberskom se to činilo prilično neobično, mimo protokola: da očuh, internista (a ne patolog), bude prisutan na autopsiji svoje pastorke?

Nepoznat uzrok smrti

U izveštaju se dalje navodi da su na genitalijama pronađeni tragovi krvi, a u unutrašnjosti neka neidentifikovana supstanca. Hohman je takođe zabeležio prisutnost sveže ubodne rane od injekcije na desnoj Kalinkinoj ruci.

Krombač će potvrditi da joj je on, u petak pre večere, intravenozno ubrizgao otopinu Kobalt-Ferrlecit, jer ga je sama Kalinka molila da joj da nešto od čega će bolje pocrneti na suncu.

Dr Hohman nije izvršio toksikološku analizu krvi i tkiva, niti je proverio da li je Kalinka bila devica. Umesto toga, uzorke krvi i tkiva je poslao u forenzičku laboratoriju, a svoj nalaz završio time da je potrebno pričekati sa zaključcima, sve dok se uzorci dodatno ne ispitaju.

“Kalinka je umrla jer je došlo njeno vreme.”

Teško je i zamisliti u kakvom psihičkom stanju je bio Bamberski u to vreme. Njegove sumnje su se množile, pitanja navirala, a nije bilo nikakvih konkretnih dokaza ni novosti iz laboratorije.

Neizvesnost ga je izjedala, pa je nazvao Danijelu i pitao je zna li ona išta, jesu li gotovi rezultati. Obećala mu je da će razgovarati s Krombačom, da on to proveri, pa će mu javiti.

Pošto se više nije oglasila, Bamberski nakon dva dana opet zove bivšu suprugu. Danijela mu je samo rekla da analize nisu provedene.

Bamberski nije mogao da veruje, pa je bivšoj sasuo preko telefona:

- Kalinka je umrla dok je bila kod tebe. Tvoj sadašnji muž je doktor. Sada, tri meseca kasnije, ni tebe ni njega ne zanima uzrok njene smrti?!

Danijela mu je odgovorila: - Shvati već jednom, Kalinka je umrla jer je došlo njeno vreme da umre.

Mišljenja stručnjaka

Prvo je potražio mišljenje dvojice patologa iz Toulousea. Oni su potvrdili njegove sumnje: sudeći po obdukcijskom nalazu, procedura nije bila uobičajena i mnoga su pitanja ostala neodgovorena.

Na primer, rekli su mu, iako se navode povrede na genitalijama i prisustvo neindentifikovane stvari (koja bi vrlo lako mogla biti semena tečnost), oni ipak nisu testirali da li je četrnaestogodišnjakinja ikada imala seksualni odnos? Nikada nisu analizirali pronađenu supstancu? Tu nešto nije u redu, kao da nešto namerno želi da se sakrije.

Nakon što je to čuo iz usta stručnjaka, Bamberski je napokon imao neku potvrdu iz spoljnog sveta da nije lud i da nije sve skupa umislio. Svi koji su pročitali obdukcijski nalaz, uključujući njegove prijatelje, slagali su se kako je u pitanju nekakvo zataškavanje.

Uznemirujući zaključak

Pod pritiskom Bamberskijevih advokata, početkom 1983. godine, lokalne vlasti u Nemačkoj naređuju dalju analizu uzoraka tkiva preminule Kalinke Bamberski. Testove vrši Volfgang Span, patolog sa Instituta za sudsku/forenzičku medicinu u Minhenu.

Dr Span se fokusirao na lek koji je Krombač, po sopstvenom svedočenju, intravenozno ubrizgao Kalinki noć pre smrti. Radi se, dakle, suplementu gvožđa, Kobalt-Ferrlecitu, koji je, po Spanovom mišljenju, prilično kontroverzan.

Kao prvo, Krombač je naveo da je sama Kalinka tražila neko sredstvo za bolje tamnjenje na suncu. Međutim, Kobalt-Ferrlecit ne poseduje takva svojstva. Doduše, Krombač je kasnije promenio iskaz i rekao da je primarni cilj bio lečenje Kalinkine anemije, ali Span navodi da se ovaj lek, čak i kada je u pitanju anemija, daje samo u retkim slučajevima.

Ako se Kobalt-Ferrlecit daje bez strogog nadzora, posebno nakon jela, može dovesti do mučnine, groznice, povraćanja i, u retkim slučajevima, do prestanka disanja ili zastoja srca.

Span je naveo kako prisutnost komadića hrane u Kalinkinim plućima i jednjaku upućuje da je upravo sporna injekcija dovela do smrtnog ishoda. Nakon što je primila Kobalt-Ferrlecit, Kalinka je pala u anafilaktički šok, izgubila svest i ugušila se sadržajem kojeg je povratila.

S tim će se kasnije složiti još jedan ekspert, Peter S. Schonhofer, profesor farmakologije: “Intravenozna injekcija Kobalt-Ferrlecita je najverovatnije dovela do smrti Kalinke Bamberski.”

Sve je ovo bacilo veliku senku na Krombačovu verziju razvoja događaja, ali i na njegovu verodostojnost uopšteno. Dr Span navodi kako upotreba nimalo bezopasnog Kobalt-Ferrlecita nije bila opravdana u Kalinkinom slučaju, bar ne na način i iz ovih razloga koje je naveo dr Krombač.

Span u svojoj analizi zaključuje da kako nema nikakvih znakova imunološke reakcije na okolnom tkivu, što znači da je smrt nastupila skoro momentalno. U tom slučaju, Krombač je svesno zavarao istražitelje oko vremena koje je prošlo između injekcije i Kalinkine smrti.

Naime, Kalinka je umrla između 3 i 4 ujutru. Nije moguće da je primila injekciju oko 19.30 prethodnog dana/noći, a kako je to naveo njen očuh. Krombač je morao Kalinki dati injekciju – neposredno pre nego što je umrla!

Bamberski pod istagom

Jesen, 2009. godina, Mulhouse, Francuska. Andre Bamberski je u istražnom pritvoru, gde je na ispitivanju proveo dva dana i dve noći.

Pored ostalog, istražitelji su ga pitali:

- Anton Krasnići? Znači li Vam išta to ime? Imigrant s Kosova?

Iako umoran, Bamberski je odgovorio:

- Znam Antona, ali nemam pojma kako se preziva. Prvi put čujem za to prezime.

- A 19.000 evra, koje smo pronašli u sefu Vaše hotelske sobe, šta je s tim, gospodine Bamberski?

Minhen, 1983. godina. Patolog Volfgang Span je sproveo dodatnu analizu uzoraka tkiva i zaključio kako je najverovatnije uzrok smrti Kalinke Bamberski injekcija Kobalt-Ferrlecita, koju je Kalinki intravenozno ubrizgao njen očuh, dr Krombač.

Za dr Spana, razlozi za davanje leka, a koje je Krombač naveo (pritom menjajući iskaz), svakako nisu opravdani. Vremenski okvir iz Krombačovog zvaničnog iskaza takođe nema smisla. Sve upućuje na kriminalne namere i radnje. U najmanju ruku, radi se o ubistvu iz nehata.

Međutim, Spanov izveštaj, s kojim će se složiti i neki drugi stručnjaci, neće biti dovoljan za lokalnog tužioca. Po njemu, Spanova analiza se svodi samo na indicije, bez nekih direktnih i nepobitnih dokaza. Time je istraga smrti Kalinke Bamberski zvanično završena. Odluku o zatvaranju istrage će potvrditi i glavni tužilac u Minhzenu.

Čovek koji se stalno izvlačio

Bavarsko pravosuđe nikada neće obrazložiti zbog čega je istraga slučaja K. Bamberski tada obustavljena niti zašto Krombač nije priveden na dalju obradu. Međutim, to neće biti prvi, a ni zadnji put da doktor Dieter Krombač izmiče istrazi.

Na primer, posle će se ispostaviti da lekar hitne pomoći, koji je prvi došao na mesto događaja kako bi zvanično ustanovio Kalinkinu smrt, nije ni pozvao policiju, iako je to trebalo da uradi po službenoj dužnosti. Navodno je upravo Kromba insistirao kako nema potrebe za tim i da se telo direktno preveze u mrtvačnicu.

Jedna je stvar što je jedna osoba popustila pred zahtevima uglednog kolege, ali šta je s pravosuđem? Zašto je ono tako lako odustalo od istrage?

Razloga može biti više: Krombač je bio vrlo ugledan doktor u Lindauu. Po svemu sudeći, delovao je kao brižan otac i očuh. Moguće da je u tom periodu i samo pravosuđe bilo preopterećeno nekim hitnijim slučajevima. Isto tako, rezultati analize tkiva nisu bili dovoljno direktni i jasni. A možda je, na primer, glavni tužilac bio član istog konjičkog kluba kao Krombač, pa ga je ovaj uspio šarmirati i uveriti u svoju verziju priče?

Bamberski je bio siguran je Krombač pod nekom protekcijom, moguće i na državnom nivou. Je li Krombach u konzulatu u Maroku uspio ostvariti tako moćne, utjecajne kontakte? Je li on zapravo bio nekakav špijun, pa je zato imao toliku zaštitu?

Kako god, Dieter Krombač više nikada u Nemačkoj neće biti predmetom istrage u slučaju Kalinke Bamberski.

Sve jača snaga Bamberskog

Zato je na drugoj strani Andre Bamberski, Kalinkin otac. Koliko god da su pravosudne institucije i medicinska struka u Nemačkoj pokušavale “pokopati” slučaj, toliko je on, pa još i više od toga, ustrajavao da se sve iznese na svetlo dana.

U to vreme je uhapšen u Nemačkoj – ne Krombach, nego Bamberski. Nakon što je u pritvoru proveo 24 sata, morao je platiti kauciju u iznosu od oko 2 000 nemačkih maraka. Nakon tri meseca , osuđen je u odsutnosti na tri meseca zatvora ili novčanom kaznom od 400 000 nemačkih maraka.

Zbog ove drakonske kazne, Bamberski neće semti doći u Nemačku idućih 5 godina, sve dok taj slučaj službeno ne zastari. Ali, u čemu se sastojao njegov zločin?

Godine 1983, za vreme održavanja Oktoberfesta, Bamberski je hodao ulicama Lindaua i prolaznicima delio letke. Bila ih je puna torba. Na svakom od njih je bila isprintana Kalinkina slika, ispod koje je pisalo:

“Stanovnici Lindaua! Trebate znati da ubica, Dieter Krombač, živi u vašem gradu. On je silovao i ubio moju ćerku, 10.07.1982. godine, a njegov zločin su zataškali doktori, policijski komesar, kao i tužitelji. Molim vas, pomozite mi da dobijem pravdu!”

Podelio je preko 2000 letaka. U jednom momentu, kroz festivalsku gužvu je ugledao Dianu (19) i Borisa (17), Krombačovu decu iz prvog braka. S njima su bila i dvojica policajaca. Kretali su se prema Bamberskom. Bamberski je uhapšen, a kasnije i optužen za klevetu na račun Krombača, remećenje javnog reda i mira, kao i za narušavanje ugleda javnog tužioca.

Godine 1988., nemačke vlasti, na zahtev francuskog pravosuđa, šalju uzorke pluća, srca, kože i drugih tikva ranije izvađenih iz Kalinkinog tela. Nije jedino bilo uzoraka krvi, koje je, iz nepoznatih razloga, dr. Span prethodno odbacio.

Zbog nedostatka uzoraka krvi, francuskim patolozima nije bilo moguće direktno dokazati da je Kobalt-Ferrlecit uzrok Kalinkine smrti. Međutim, složili su se sa Spannovom analizom: Kalinka je umrla nasilnom smrću, a po svemu sudeći, uzrok je doza navedenog leka, odnosno reakcija na lek.

Krombač nedodirljiv

Za razliku od njemačkog, francuskom pravosuđu je ovo bilo dovoljno da osude Krombača. Godine 1993., javni tužilac Francuske (glavni državni advokat) optužuje Krombača za “ubistvo s namerom” i traži od nemačkih vlasti njegovo izručenje. Nemačka to odbija. Dve godine poslije, 1995., Francuska osuđuje Krombača u odsustvu na 15 godina zatvora.

Bavarski, ali i autoriteti iz Berlina, ovu su presudu smatrali ilegalnom. Naime, stav nemačke vlade je bio da Krombač ne može biti izručen stranoj državi, s obzirom na to da je domaći tužitelj slučaj već proglasio zatvorenim. Predstavnici vlasti su kao argumente navodili i nedostatak dokaza, društveni status i uverljivosti priče dr Krombača, ali i činjenicu da se sama Danijela, Kalinkina majka i Krombačova supruga, zaklinje u njegovu nevinost.

Oko slučaja “Kalinka Bamberski”, Francuska i Nemačka vodile neku vrstu pravosudnog hladnog rata. Za to vreme, Krombah uživa. I dalje živi pored Bodenskog jezera. Njegova doktorska praksa cveta. Kao i ranije, kreće se u visokim društvenim krugovima, a u slobodno vreme jaše ili plovi svojom jedrilicom po jezeru.

Međutim, Krombač nije mogao odoleti mlađim ženama, što dovodi do razvoda između njega i Danijele 1989. godine. Ona se vraća u Francusku i nastanjuje se u Toulouseu. Bez obzira na razvod, Danijela i dalje brani Krombača, tvrdeći da je nevin.

Dve godine kasnije, Krombač se ženi po četvrti put. U pitanju je izvesna Elke, također deset godina mlađa od njega. S njom će 1992. dobiti kćer Katju. Ni taj brak neće potrajati.

Godine 1997, Bamberski prima poziv iz Nemačke. Zove ga jedna novinarka, inače Austrijanka, koja je od početka pratila slučaj. Rekla mu je:

-Krombač je uhapšen!

Bamberski nije mogao skriti oduševljenje: -Znao sam! Napokon!

-Ali, gospodine Bamberski, nema veze s Kalinkom.

-Ja… Ne razumijem, kako to mislite?

-Želim reći, uhapsili su ga, ali zato što je silovao jednu svoju pacijentkinju!

Ranije tog dana, 11.02.1997. godine, šesnaestogodišnja Laura Stehle dolazi u Krombačovu kliniku u Lindauu. Tamo ima zakazan termin za endoskopiju. Krombačov pomoćnik je bio na pauzi, negde na ručku, pa je Krombač je devojku uveo u prostoriju za pregled.

Upozorio je Lauru da će uvlačenje sonde verovatno biti bolno, stoga on preporučuje da prethodno intravenozno primi anestetik. Devojka je pristala i uskoro izgubila svest. Po njenim riječima, u jednom momentu se probudila, a Krombač, potpuno go, nalazio se iznad nje. Šokirana, pokušala ga je odgurnuti i pobeći, ali se nije mogla ni pomaknuti. Anestezija je još uvek delovala.

Krombač je bio uveren da Laura, što zbog šoka, što zbog stida, to nikome neće ispričati. Međutim, čim je došla kući, sve je rekla roditeljima i oni su napad odmah prijavili policiji. Šest meseci kasnije, sudija Krombacha proglašava krivim za silovanje maloletne osobe. Osuđen je na dve godine zatvora i oduzeta mu je lekarska dozvola.

Uprkos svedočenju žrtve i uzorku sperme, prikupljenog i analiziranog odmah nakon prijave silovanja, sudija ipak oslobađa Krombača. On više neće moći raditi kao doktor, ali neće ni u zatvor.

Kao argumenti za tu odluku, na izricanju konačne presude, navodili su se Krombačov ugled te nepostojanje prethodnih prijava ni presuda (u Njemačkoj nisu priznavali onu osudu in absentia iz Francuske).

Ovakva odluka je razbesnila mnoge, pa je organizovan protest ispred zgrade suda. Među njima je bilo i šest žena, koje su također tvrdile da ih je Krombač na sličan način silovao. Upitane zašto se nisu ranije oglasile, navodile su dva osnovna razloga: ili im je anestetik pomutio pamćenje ili su se bojale zbog Krombachovog uticaja u društvu, tj. mislile su da su same i da im niko neće verovati.

Krombač se nije puno sekirao oko novonastale situacije. Dajući intervju za jednu francusku radio-stanicu, optužio je žrtvu, rekavši da se Laura njemu nabacivala i da se samoinicijativno skinula gola.

Povodom Kalinkinog slučaja, Krombač je Bamberskog je proglasio ludim i opsednutim čovekom: “Smešno je što on misli da bih ja spavao s njegovom kćerkom. Nisam imao potrebe. Bio sam oženjen; bio sam srećan sa Kalinkinom majkom.”

Dve godine posle, kao slobodan čovek, Krombač živi u Scheideggu, u jednom selu u blizini Lindaua i nedaleko od granice s Austrijom. Kada je čuo da neko kuca, otvorio je vrata. Neugodno se iznenadio – na vratima je stajao Bamberski.

-Krombač, da znaš, ja se neću prestati truditi da te vratim u Francusku, gde će ti se i suditi. Do tog momenta, ja naprosto neću stati.

-Ma ti si lud. Tebi je samo do toga da se osvetiš, pa kome god.

Ne, ne, ne… Ti si nju silovao. Znam ja jako dobro šta si uradio.

-U redu, a da ja sad nazovem policiju, pa ćemo videti? – odgovara Krombač.

Bamberski je samo klimao glavom, zagonetno se smeškajući. Zatim se okrenuo, ušao u auto i odvezao dalje. Krombač je za njim gledao kroz poluzatvorena vrata.

Neverovatan preokret

Godina je 2000, zapad Austrije. Krombač je na železničkoj stanici. Prilazi mu policajac, koji još jednom pogledava u papire koje drži u ruci, a zatim autoritativno govori Krombaču: – Molim Vas da pođete sa mnom.

Krombač u austrijskom zatvoru provodi gotovo mesec dana. Sudija je na kraju uvažio zahtev njegovog advokata, da optužba, kojom se tereti Krombach, nije legalna. Bit će oslobođen.

Nekoliko meseci kasnije, početkom 2001. godine, sud u Strasbourgu će narediti da se Krombaču, zbog nepravednih optužbi prema njemu, mora isplatiti odšteta u vrednosti od oko 20 000 eura od strane države Francuske.

S obzirom na situaciju, Krombač je bio izuzetno opušten i samouveren. Međutim, njegov život se drastično promijenio nakon optužbe za silovanje maloljetnice. Nije više mogao legalno raditi kao doktor, a reputacija mu je bila značajno narušena. Zato je stalno bio u pokretu, seljakao se i menjao adrese svakih šest meseci.

Bamberski ga je pratio u stopu. U tu svrhu je unajmio i privatne detektive. I sam je često odlazio “na teren”. Međutim, Krombač je bio izuzetno spretan u ovoj igri skrivanja. Bilo je dana kada bi mu se izgubio svaki trag, da ni Bamberski ni njegovi detektivi nisu imali pojma gde je bio za to vreme.

U tom periodu, Bamberski je bio prilično usamljen. Rodbina i prijatelji su ga odgovarali od takvih postupaka, govoreći mu kako se uzaludno žrtvuje, izlaže i troši. Mnogi su od njega već i “okrenuli glavu”, smatrajući ga ludakom, fanatikom, progoniteljem, čije su radnje, u najmanju ruku, nemoralne, ako ne i kriminalne.

Bamberski je nastavio revno nadzirati Krombačovo kretanje i ponašanje. Međutim, to nije uvek bilo lako – Krombač je lukav, tajnovit i nepredvidljiv. Ponovo je počeo ilegalno raditi kao doktor.

Kada je Bamberski od svojih izvora za to čuo, da Krombach opet krši zakon, otputovao je u Bregenz, austrijski grad na obali Bodenskog jezera, u neposrednoj blizini granice s Nemačkom. Tu se smestio u hotelu, a zatim automobilom zaputio prema Scheideggu.

Bamberski je želio dodatno istražiti nove informacije, u nadi da će makar na taj način Krombacha vratiti u zatvor. To nije uspeo saznati, ali je otkrio nešto drugo: kuća, u kojoj Krombač živi, stavljena je na prodaju. Bamberski od meštana saznaje kako je Krombach dobio posao u Zapadnoj Africi, gde će se preseliti do kraja tog meseca.

Bamberskom se u glavi upalio alarm: ako Krombač ode u Afriku, nikada se više neće vratiti i sve je izgubljeno!

Potresen zbog ove vesti, Bamberski se odvezao nazad u Bregenz i vratio se u hotel. Tamo je dogovorio sastanak s jednim austrijskim privatnim detektivom, čije je usluge i ranije koristio. Bamberski je prepričao detektivu svoja saznanja.

Rekao mu je da ne zna šta da radi, da je očajan i kako bi jedino i najbolje rešenje bilo da detektiv otme Krombacha i preveze ga u Francusku, gde bi Krombach bio automatski uhapšen. Detektiv je saslušao Bamberskog, ali ga je ljubazno odbio: “Gospodine Bamberski, otmica je teško kazneno delo i zaista ne mogu učestvovati u tome.”

Bamberski je bio očajan. Otvoreno se žalio i razgovarao o tom problemu sa svima koji su ga željeli slušati – poslugom u hotelu, konobarima u lokalnim kafićima i restoranima…

Poziv koji menja sve

Nakon par dana, zazvonio je telefon u hotelskoj sobi. Kada se Bamberski javio, s druge strane je čuo glas muškarca, koji je pričao na engleskom jeziku, sa snažnim stranim naglaskom:

– Ja sam Anton. Imam jedan predlog za Vas. Volio bih da se vidimo, vezano je za Kalinku… Mogu Vam pomoći da ga prevezemo u Francusku.

Sutradan su se našli u obližnjem javnom parku. Anton je visok, mršav muškarac duge kose, komunikativan i prijateljski raspoložen. Ima tridesetak godina i poreklom je s Kosova. Rekao je Bamberskom:

– Trebat će mi 20.000 eura za troškove. Neću to moći obaviti sam, imam partnere. Što se mene tiče, ja ovo radim iz humanitarnih razloga.

Par dana kasnije, njih dvojica su se odvezla u Scheidegg. Parkirali su preko puta kuće u kojoj je Krombach živio. Bamberski je Antonu prstom pokazivao i terasu na kojoj Krombach svako jutro izvodi gimnastiku. Zatim su se vratili u Austriju, a Anton je Bamberskom savetovao da ide u Francusku i tamo čeka na telefonski poziv. Tako je i bilo.

Sedam dana posle, 17.10.2009. godine, Scheidegg, Nemačka. U inače mirnom selu, čuje se galama, lupanje, razbijanje. Trojica muškaraca su četvrtog ugurala u automobil i odvezla se u nepoznatom pravcu. Neko od meštana je pozvao policiju.

Malo kasnije, na trotoaru ispred kuće, u kojoj je živio Dieter Krombač, policajci su ugledali cipele, razbijene dioptrijske naočale i sveže tragove krvi.

U to vreme, poveći automobil juri prema Mulhouseu u Francuskoj, udaljenom oko 260 kilometara od Sheidegga. Vozaču se žuri, ali se pokušava pridržavati ograničenja brzine na lokalnim cestama. Ne sme riskirati da ih zaustavi policija.

Za to ima dobar razlog: između sedišta, na podu, leži pretučeni Dieter Krombač, zavezanih usta, ruku i nogu. Nazad, iznad njega, sedi treći otmičar, koji pazi da je Krombač “pod kontrolom”.

Granicu su prešli bez problema, pa im je malo laknulo. U Mulhouse će stići nakon 5-6 sati vožnje po zavojitim cestama preko Alpa, uz povremeno zaustavljanje, kako bi Krombach dobio novu turu batina.

Otmičari će Krombacha ostaviti u dvorištu između dve zgrade u Mulhouseu, na adresi Rue de Tilleul, preko puta carinske kancelarije.

Jedna žena, vrlo dobro upućena u celu operaciju, prvo zove Bamberskog u hotel, a zatim i policiju, za svaki slučaj. Ranije toga dana, javila je Bamberskom da se iz Pechbusquea zaputi u Mulhouse, smesti u ranije dogovoreni hotel i tamo očekuje idući poziv.

Nazad u Scheideggu, policija pred Krombačovom kućom pronalazi i komad papira. Jedan od policajaca podiže papir s poda, uperivši prema njemu baterijsku lampu. Prišli su i drugi policajci, da vide o čemu se radi. Bio je to telefonski račun, na ime nekog Antona Krasniqia.

U žaru borbe, iz džepa ili automobila, Antonu je ispao račun za telefon!

Bamberski napokon dolazi do cilja

U toku je suđenje Dieteru Krombaču za ubistvo Kalinke Bamberski. Palata pravde (Palais de Justice), centar Pariza, 4.10.2011. godine. Sam proces je počeo krajem trećeg meseca iste godine, uz nekoliko prekida zbog Krombachovog narušenog zdravlja. Tada je imao 76 godina i probleme sa srcem.

Po sudnici je hodao polako, oslanjajući se na štap. Navodno je to posledica premlaćivanja prilikom otmice. Uz pratnju sudskih policajaca, Krombach je smešten u prostoriju ograđenu neprobojnim staklom. Ta se staklena prostorija nalazi u ogromnoj sudnici visokih plafona.

Sva su mesta bila popunjena. Novinarima je dopušten pristup, ali bez korištenja kamera. Suđenje je bilo dramatično, nabijeno emocijama.

Krombačova deca

U sudnici su prisutna i Krombačova deca: Diana i Boris iz prvog braka, već odrasli ljudi, kao i devetnaestogodišnja Katja, iz njegovog četvrtog braka, koja je također došla da ocu pruži podršku.

Članovi familije su imali pravo da svedoče, pa je Boris Krombač seo na klupu i tvrdio kako je njegov otac nevin i da nikada ne bi naudio Kalinki. Što se njega tiče, Andre Bamberski je čovek čiji se očaj, zbog gubitka kćeri, pretvorio u čistu mržnju.

Krombačova deca će također pokrenuti stranicu na internetu, gde će, pored ostalog, objavljivati fotografije, kojima žele dokazati kako je kuća Dietera Krombača bila kuća ljubavi i zajedništva – on posvećeni otac i očuh, oni, uključujući i Kalinku, voljena i sretna deca.

Svedočila je nekolicina nemačkih i francuskih stručnjaka – toksikologa, farmakologa, patologa. Jednoglasno se slažu: Kalinka Bamberski je pre smrti silovana.

Osim toga, novijim analizama uzoraka tkiva iz njenih pluća i srca, tehnologijom koja nije postojala u osamdesetim godinama, utvrđeno je prisustvo benzodiazepina u Kalinkinom telu. To znači da je bila pod snažnom anestezijom u noći kada je umrla.

Šta je sa Kalinkom bratom?

Kalinkin brat, Nikolas Bamberski, inače se nije oglašavao u javnosti povodom smrti svoje sestre. To je i razumljivo: kao i Kalinka, i on je imao teške traume, koje su se samo množile nakon njene smrti.

Ipak, na suđenju je pitao Krombača:

-Kako se nikad nisi potrudio saznati šta se stvarno s njom dogodilo? Kako te nije zanimalo od čega je umrla? Ne sećam se da sam te ikad vidio da pokušavaš naći neki odgovor ili objašnjenje!

Danijela kao druga osoba

Danijela se činila kao sasvim druga osoba. Bila je ispijena, mračna, uzdrmana. Već je svedočila na tom istom sudu, nekoliko meseci ranije. Krombača je opisala kao “zavodnika” sa neverovatnom snagom volje.

“Ako je on odlučio da nešto želi, ništa ga nije moglo sprečiti. Mene je odabrao jer sam bila udata, što je za njega samo još jedan izazov.” Rekla je da su ga posebno privlačile devojke u ranim tinejdžerskim godinama. Njegov pokretač je “zabranjeno voće”, pa o čemu god da se radilo.

Danijela je navela da se tog jutra, 10.07.1982. godine, probudila oko 9 sati. To je bilo puno kasnije od njenog uobičajenog vremena buđenja. Zato je sada izrazila sumnju da joj je Krombač noć pre podmetnuo neke sedative.

Kasnije će se saznati da je Krombač redovno drogirao Danijelu, kako bi u kuću mogao dovoditi mlade ljubavnice. Danijela je prethodnih 29 godina branila Krombača, čvrsto verujući u njegovu nevinost povodom Kalinkine smrti. Sada je želela istinu.

Epilog

Suđenje Krombaču je zaključeno jedne subote, oko tri popodne, 22.10.2011. godine. Njegove završne reči su bile: “Kunem se pred sudom i pred madame Gonin da nikada nisam povredio Kalinku.”

Nakon toga, trojica sudija i devet članova porote se povlače u svoje odaje, kako bi se celi slučaj razmotrio i kako bi porota donela konačnu odluku. Porotnici su većali puna četiri sata. Oko 7 navečer, sudski policajci su upozorili zainteresovane strane kako je vreme da se svi vrate u sudnicu.

Dieter Krombač nije pokazivao nikakve emocije dok je slušao kako predstavnik porote čita odluku: “Smatramo da je kriv za zločin svesnog nasilja koje za posledicu ima nehotičnu smrt, uz otežavajuće okolnosti.” Krombač je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina.

Bamberski je oduvek tvrdio kako je Krombač Kalinku prvo silovao, a potom ubio, da bi je tako zauvek ućutkao. Dakle, po Bamberskom, primarni Krombačov zločin je silovanje, a ubistvo i ostale malverzacije su trebale služiti kako bi se prikrio taj primarni zločin.

Međutim, zbog nedostatka dokaza – nikada pronađenih reproduktivnih organa i nikada provedenih analiza krvi te nepoznate tvari prvotno uočene na genitalnom području – to nije bilo moguće dokazati. Zbog toga se u presudi silovanje i ne spominje, a sama Kalinkina smrt je označena kao “nehotična”.

Bamberski je svejedno plakao od sreće nakon izricanja presude. On je postigao svoj cilj: Krombač je napokon osuđen za ubistvo njegove Kalinke. Razotkriven je i kao silovatelj, iako ne u Kalinkinom slučaju. Kako god, mislio je Bamberski, Krombaču je sada 76 godina, pa je za njega 15 godina zatvora isto što i doživotna kazna.

Jednostavan scenario strašnog zločina

Bamberski je već odavno uveren u jedinu moguću verziju događaja u noći kada je Kalinka ubijena. Ta je verzija brutalno jednostavna, što je čini još strašnijom.

Naime, po mišljenju Bamberskog, Kalinka se, nakon večere, povukla u svoju spavaću sobu, ranije nego inače. Tamo je čitala knjigu. Oko 22 sata je došla u kuhinju, da se napije vode. Krombač je sedio u kuhinji i čitao. Možda je nagovorio Kalinku da i ona malo sedne s njim, a usput joj u vodu podvalio sedative.

Ona se ubrzo vratila u spavaću sobu. Krombač je čekao neko vreme da sedativi prorade, a onda otišao kod Kalinke i silovao je. Nakon što je shvatio šta je uradio, smatra Bamberski, uhvatila ga je panika. Postao je svestan mogućih posledica – ne samo eventualnih reperkusija za svoj ugled i posao, već bi mu i sloboda bila dovedena u pitanje.

Bamberski misli kako je Krombač u tom trenu odlučio da se Kalinke mora zauvek rešiti. Zato joj je dao kobnu dozu Kobalt-Ferrlecita i usput smišljao scenarij koji će ispričati ostalima, uključujući istražitelje. Krombač će ujutro, u Kalinkino telo, već satima mrtvo i ukočeno, ubrizgavati razne injekcije, a kako bi prikazao pokušaje oživljavanja.

(Kurir.rs/Stil)

Bonus video: