Pročitavši ovakav naslov, sasvim je razumljivo da bi svaki empatičan čovek, koji stoji iza svojih reči, klimao glavom u znak negodovanja. No, pre nego što osudimo ovu sestru, pročitajmo što ima da kaže – shvatićemo njenu odluku.
Ana živi u velegradu. Piše da je imala tek 38 godina kad je sela na majčinu samrtnu postelju. Umesto da se gledaju pune ljubavi i blagosti i razgovaraju o lepim zajedničkim danima, ona je u majčinim očima videla samo tugu i brige.
“Moja je majka do zadnje minute strepila samo nad jednim – svojim sinom kog je s dna izvlačila otkako je bio tinejdžer. Tada je već imao 44 godine, a mama je u dubini duše znala da ga jedino ona držala na životu. Zaglibio je već s 14 godina. Kako je uspevala na tankoj niti držati takvog drogeraša, alkoholičara i psihopatu u životu, samo je njeno srce znalo, niko drugi”, piše u opširnom pismu.
“Bila je već slaba, znala sam da odlazi. Jedva je otvarala oči i išta je mogla da progovori. Legla sam pored nje i držala je za ruke. Plakala sam jer sam znala da je ovo zadnji put da je gledam živu i grlim je. Odjednom je počela nešto šaputati, lagano, potom je pokušala i malo glasnije.”
“Približila sam joj se, zadnjim atomima snage izgovorila mi je glasom tek da je mogu čuti: ‘Žao mi je i oprosti’. Pitala sam zašto joj trebam oprostiti, rekla joj da je volim, ali ona je opet izustila: ‘Oprosti.’ Onda je dodala: ‘Oprosti što ti ostavljam tvog brata na brizi.’ O moj Bože, sve mi je bilo jasno. Rekla sam joj kao iz topa neka ne brine i da ću ja nastaviti brinuti o njemu. ‘Biće sve u redu, mama, brinuću se za njega, dat ću sve od sebe. Ne brini’, rekla sam joj, znajući što znači to obećanje”, opisuje zadnje minute s majkom.
“Brat je uz to što je bio zavisnik od droge i alkoholu, imao PTSP i suicidalne misli. Mama ga je spašavala 30 godina. Ali, čak i kad smo saznali da je mama smrtno bolesna, zagorčao joj je poslednje dane. No, ipak sam se držala obećanja i pobrinula se za njega”, piše.
Smestila ga je u zasebni deo svoje kuće. Dala mu je sve što je mogla – krov, hranu, nužnosti. “Uz svu moju žrtvu, gotovo mi je uništio porodicu, brak i ceo život. Spakovala sam mu torbe dok je sedio na zadnjem sedištu policijskog auta. Nema povratka, ne želim više da ga vidim.”
”Neću u detalje prepričavati šta sam s njim proživela, samo ću reći da je i mene skoro koštao života. Već tri godine ne razgovaramo niti komuniciramo. Ne osećam se krivom”, zaključila je Ana svoju ispovest.
(Kurir.rs/Mojevrijeme.hr/T.J.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
