OMILJENI KOLEGA IZ NOĆNE SMENE GODINAMA JE SEJAO SMRT: Najgori SERIJSKI UBICA u istoriji dobio 18 DOŽIVOTNIH, a ovako je počelo

Čarls Kalen verovatno je najgori svetski serijski ubica u istoriji SAD. Priznao je 40 ubistava, ali prava brojka je, govore upućeni, u stotinama. Osuđen je na 18 doživotnih kazni zatvora.

Po njemu snimili triler "The Good Nurse"

Onda je Tobijas Lindolm, poznat po već pomenutom “Mindhunteru”, sjajnom “Borgenu”, vrlo dobrom “The Huntu” s Medsom Mikelsenom, uzeo na sebe zadatak da ispriča priču o vrlo verovatno najgorem serijskom ubici u istoriji. I tako smo 2022. dobili vrlo dobru krimi-dramu-triler “The Good Nurse” s Džesikom Čestejn i Edijem Redmejnom (film je adaptacija knjige Čarlsa Grejbera). Na početku priče upoznajemo medicinsku sestru Amy Laugren, samohranu majku sa zdravstvenim komplikacijama i vrlo zahtevnim poslom. Sreća joj se osmehne kad u bolnici dobije pomoć od novog kolege, povučenog ali naoko dragog Čarlsa. Dvojac razvije divno prijateljstvo, ali s vremenom istina izbije na videlo. A možda nikad ne bi da nije bilo Ejmi...

Reč je o filmu koji vredi pogledati. Scenaristi su se držali činjenica i istine, Redmejn i Čestejn odigrali su gotovo pa savršene uloge, ali nešto nedostaje da bi ovo bio sjajan film. Kao da nije dovoljno zaronio u mračni Kalenov um. U svakom slučaju, bolji je od 90 odsto filmova dostupnih na Netflixu.

Pravi Čarls Kalen pokušao je da počini samoubistvo barem četiri puta. U minimalno pet navrata hospitalizovali su ga na psihijatrijskim odeljenjima. Uhodio je koleginicu, provalio joj je u kuću i gledao je kako spava. Bio je izrazito okrutan prema životinjama, svoje pse je sadistički mučio, noći je provodio proganjajući mačke i razgovarajući sam sa sobom. Ali svejedno je uredno prošao sve psihološke testove, svejedno je dobijao poslove po volji. Gde god bi on radio, stanovala je smrt.

Ovo je priča o svim manjkavostima sistema, priča u kojoj je zaštita bolnice od tužbi bitnija od zdravlja pacijenata, priča o lažima, zataškivanjima i umiranju. Kalen je, smatraju brojni stručnjaci, najgori serijski ubica u istoriji SAD. Priznao je 40 ubistava, njih 29 je dokazano, ali prava brojka je, govore upućeni, u stotinama. I puna istina se nikad neće saznati...

Kalena opisivali kao "pametnog i tihog klinca"

Čarls Kalen rođen je 22. februara 1960. u američkoj saveznoj državi Nju Džerzi. Bio je osmo i poslednje dete Edmonda i Florens Kalen, ali oca nije imao priliku da upozna. Edmond, koji je radio kao vozač autobusa, poginuo je u saobraćajnoj nesreći kad je Čarls imao tek sedam meseci. Na majci Florens tad je pala briga o osmoro dece, trudila se da im pružiti najbolji mogući život, ali koliko god pokušavala, stvari nisu funkcionisale kako je htela. Ostala braća i sestre bili su i po desetak godina stariji od Čarlsa, neki su imali problema s drogom, sestre bi se vraćale u roditeljski dom kad bi ostale bez novca ili ostale trudne. Nije to bilo idealno detinjstvo. Čarls je bio povučeno dete, maltretirali su ga u školi, maltretirali su ga momci koje su kući dovodile njegove sestre, život je za njega, kako je rekao, bio patnja.

Komšije ga opisuju kao “pametnog i tihoga klinca”...

- Moje detinjstvo je bilo jadno. Ja sam kasna greška svojih roditelja - reći će, nakon što se saznalo za njegove zločine, Kalen. Prvi put je pokušao samoubistvo kad je imao samo devet godina. Pomešao je hemikalije iz seta koji je imao za nastavu iz hemije i popio tu tečnost. Deo stručnjaka to opisuje kao poziv upomoć, drugi su sigurni kako je zaista pokušao da se ubije. O njegovom vremenu u srednjoj školi ne zna se gotovo ništa. Ne postoji ni fotografija u godišnjaku, kroz srednju je prošao neprimećeno. Ono stabilnosti što je imao u životu nestalo je kad je imao 17 godina. Iz bolnice je stigao poziv kako mu je majka stradala u saobraćajnoj nesreći. Nisu mu rekli da je mrtva, to je saznao tek kad je došao u bolnicu. Majčina smrt ga je uništila. Nije znao šta da radi sa životom, pa je odlučio da je vojska najbolja opcija za njega.

Prolazi obuku, prolazi psihološke testove i šalju ga da radi u nuklearnoj podmornici. Po dva meseca u komadu. I tu su ga kolege maltretirale, a u malenom zatvorenom prostoru na svetlo su uskoro izašle njegove čudne navike. Tokom rutinske inspekcije podmornice zapovednik Majkl Linen je jednom prilikom pronašao Kalena kako sedi za upravljačkom tablom koja pokreće napad nuklearnim raketama. Nije mogao sam da ih aktivira, ali Linena je šokiralo ono što je video...

"Trovao je pića, palio knjige svojih ćerki..."

- Nije bio u uniformi. Sedeo je u uglu za operacije, preko lica je imao hiruršku masku, na rukama rukavice - prepričao je Linen za NY Times svojevremeno. Kalen nije znao ili nije hteo da objasni svoj “stajling” i ponašanje. Kaznili su ga i uskoro ga premestili na rad “na suvom”. I dalje je bio deo vojske, samo što je sad bio, u principu, podvornik. Nezadovoljan životom opet je pokušao da počini samoubistvo, pa su ga smestili na psihijatrijsku jedinicu. Iz vojske su ga zvanično otpustili 1984, zadnje mesece proveo je u raznim psihijatrijskim bolnicama. Opet je izgubljen i bez cilja. Svrhu pokušava da pronađe u zdravstvenoj školi. Obrazuje se za medicinskog brata, završava za dve godine i uzima posao u zavodu za opekotine u bolnici Saint Barnabas u Nju Džerziju.

Odmah nakon diplomiranja upoznaje Adrijen Baum, romansa se rasplamsala i 1987. Kalenu se rađa ćerka, iduće godine još jedna. Napokon ima normalan život, ali ne uspeva da se kontroliše. Njegovo ponašanje postajalo je sve bizarnije i agresivnije. Bivša supruga ispričala je kako je trovao pića ljudima, kako je u kući palio knjige svojih ćerki, kako je stavljao psa u torbu i zlostavljao ga... Pala je fasada onog normalnog čoveka u kog se zaljubila.

- On je psihički poremećeni pojedinac. Strahovala sam za živote sebe i svoje dece - reći će kasnije Adrijen. Nakon razdvajanja od supruge Kalenu se život, po treći put u nekoliko godina, raspao. Sve više je pio, misli su mu bile sve crnje... Prvo ubistvo koje će kasnije Kalen priznati datira iz juna 1988. Iako su smrti u njegovim smenama postajale sve sumnjivije, u bolnici Saint Barnabas je radio gotovo pet godina. Istražiteljima je kasnije priznao da je više pacijenata u ovoj bolnici ubrizgao veće količine pogrešnih lekova kako bi ih usmrtio.Koliko tačno žrtava, ni sam on ne zna.

- Sećanja su mi mutna, a puno sam pio pa su postajala još mutnija - rekao je nakon hapšenja. Branio se da je ubijao iz milosrđa, kako je tako pomagao ljudima koji su patili, ali deo njegovih žrtava u bolnicu je bio primljen zbog sitnih zdravstvenih problema, a na kraju su postali Kalenove žrtve. Zašto? Ni on sam ne zna da objasni, kaže da to nije bilo ništa lično, nego samo nešto što je morao da uradi... Istražitelji veruju da je samo u prvoj bolnici ubio više desetina pacijenata, ali to je nemoguće dokazati. Smrti pacijenata koji su bili teško bolesni nisu detaljno istraživane, svi podaci nisu zavedeni, papirologija se negde u međuvremenu izgubila, ekshumacija i nova autopsija svih koji su umrli u njegovim smenama bila bi preskupa... Je li bio sumnjiv kolegama - jeste.Jesu li verovali da ubija pacijente - pa neki su već tad imali opravdane sumnje...

Dugo je mogao da ubija neometano...

Godine 1992. napušta Saint Barnabas, a vreme između dvaju bolničkih poslova krati uhodeći bivšu koleginicu. Čak je provalio u njenu kuću i gledao nju i njenog šestogodišnjeg sina kako spavaju. Policija ga je zbog uhođenja privela, na sudu je dobio godinu dana uslovne kazne, vraća se u svoj stan i opet pokušava da počini samoubistvo. I opet završava na psihijatrijskom odeljenju bolnice... Samo tokom 1992. navodno je imao tri neuspela pokušaja samoubistva, dva meseca proveo je na psihijatrijskom odeljenju, gde se lečio od depresije. I onda se bez problema vratio poslu u bolnici.

Kolegama je bio čudan, ali im je bio i svojevrsni blagoslov. Omražene noćne smene u odeljenjima s najteže bolesnim pacijentima Kalen je, za razliku od drugih, preferirao. Kad bi kolege u bolnici primetile da je naglo narastao broj smrti tokom njegovih smena i to prijavili nadređenima, šefovi bi sproveli traljavu istragu, sve bi se zataškalo, njega bi uklonili, a on bi samo promenio bolnicu. U to vreme nedostajalo je medicinske braće i sestara, provere su bile nikakve, bolnice nisu međusobno razmenjivale informacije o zaposlenima. Da jesu, Kalenu bi brzo stali na kraj. I on je sam šokiran koliko je dugo mogao neometano da ubija. Osim kolegama, bio je sumnjiv i porodicama preminulih pacijenata. Neki su ga i otvoreno optužili da je ubio njihove bližnje, sve bi prijavili policiji, ali Kalenu se ništa nije dogodilo.

U jednoj od devet bolnica u kojoj je radio tokom 16-godišnje karijere dobio je otkaz nakon što su sve medicinske sestre najavile štrajk ako on ostane na radnom mestu. Javile su im koleginice iz drugih bolnica s kim imaju posla. Svi su sve znali, ali niko nije ništa preduzimao da spreči nastavak ubijanja. Bolnice su skrivale istinu od policije, strah od tužbi bio je prevelik. U jednoj od bolnica u kojoj je radio, nakon što su shvatili da sve te smrti ne mogu biti slučajne, uprava je Kalenu ponudila “gospodski” izlaz.

“Daj otkaz, mi ćemo ti napisati neutralnu preporuku”, bila je ponuda bolnice St. Luke nakon što se otkrilo da lekovi misteriozno nestaju iz zaliha. Ponudu je prihvatio, a već nakon nekoliko dana imao je novi posao. Iskusan u tom polju, bez mrlje u karijeri, spreman da radi najgore smene... Bolnice su verovatno bile presrećne kad bi im neko poput Kalena ušetao i zatražio posao. Njegova poslednja stanica bila je bolnica Somerset. Nakon još jedne neobjašnjive smrti policija je pokrenula novu istragu, ali ovaj put su slučaj shvatili ozbiljno. Kalena su stavili pod nadzor, a medicinska sestra Ejmi Laugren, inače Kalenova prijateljica, pomogla je detektivima u istrazi. Nosila je “bubicu” i detektivima objasnila ono što smatra da je bio Kalenov modus operandi ubijanja.

Nije znao koliko je ljudi ubio...

Detektivi koji su ga uhitili na kraju će reći da im je ovo bio jedan od “lakših” slučajeva. Nije tu trebalo ništa drugo nego samo malo zagrebati ispod površine. Kalen nije baš bio pažljiv u prikrivanju svojih tragova. Kalena su napokon uhapsili u decembru 2003. Optužili su ga za jedno ubistvo i jedan pokušaj ubistva. A onda je on počeo da priča... Nekoliko dana nakon hapšenja priznao je još jedno ubistvo. Pa još jedno. Još jedno... Ukupno njih 40. Ali istina je da Kalen nije znao koliko je ljudi ubio. Neki kojima je ubrizgao pogrešan lek mogli su od posledica da umru i za nekoliko dana, nekih se i ne seća... Da izbegne smrtnu kaznu, odlučio je da sarađuje s tužilaštvom. Osuđen je na 18 doživotnih kazni zatvora.

- Znam da nema opravdanja za ono što sam uradio. To nije bilo ništa lično, osećao sam kako to treba da uradim, pa sam to uradio. A to nije odgovor na ništa - rekao je Kalen u ekskluzivnom intervjuu za “60 minutes” i nastavio:

- Pokušavao sam da počinim samoubistvo više puta tokom života jer sam se smatrao nedostojnim za život. Znam da je ono što sam uradio pogrešno, žao mi je što sam to uradio, ali ne znam da li bih prestao da me nisu uhvatili.

Iz zatvora neće živ izaći, drže ga odvojenog od ostatka zatvorenika zbog brojnih pretnji koje je primio.

- Razgovarao sam s više upućenih u ovaj slučaj. I svi su složni - broj njegovih žrtava je veći od sto, zapravo, verovatno je tu više stotina žrtava. Pravu brojku nikad nećemo saznati - kaže Čarls Grejber, koji je sedam godina istraživao Kalena, o kom je napisao knjigu “The Good Nurse”.

(Kurir.rs/ 24sata.hr/ L. S.)

Bonus video: