Šta se sve događalo u životu jugoslovenskog suverena u godinama pre marseljskog atentata i da li je monarh naslutio šta mu se sprema?
Utorak 9. oktobar 1934. godine, nadomak Marselja. U admiralskoj kabini, na razaraču "Dubrovnik", kralj Aleksandar Karađorđević, neposredno pred usidrenje, nešto je pisao.
U drugom uglu, njegov lični poslužitelj spremao je prtljag. Iz kožnog kofera namerno je izvukao pancirnu košulju, od čeličnih pločica, postavljenu tankom čojom sa unutrašnje strane.
Aleksandrova supruga kraljica Marija rekla je posilnom, prilikom ispraćaja muža u Zelenici, da po svaku cenu nastoji da kralj u Francuskoj stalno nosi čeličnu košulju, što ga može spasti ako neki atentator pokuša da puca u njega.
"Kraljev momak" se, držeći metalnu zaštitnu košulju u rukama za obe ivice, obratio svom vladaru:
- Vaše veličanstvo, kraljica je rekla...
Kao što je "momak" Zečević docnije ispričao, jugoslovenski monarh je odlučno odbio da obuče tu košulju:
- Ostavi to, Zeko, ne umire se bez sudnjega dana!
Dva dana ranije, prilikom isplovljavanja iz luke Zelenika u Boki kotorskoj, kralj je skinuo sa leve ruke veliki prsten, od kojeg se inače nije odvajao.
Prsten je, prema predanju, pripadao caru Dušanu i služio je kao amajlija, jer je na njemu pisalo na staroslovenskom: "Ko ga nosi, Bog pomozi".
Aleksandar ga je, međutim, skinuo, pružio kraljici i nehajno rekao: "Uzmi ovo, smeta mi."
Još jedan istinit događaj mogao se tumačiti kao zlokobno predskazanje. Pre ukrcavanja na brod, kralj je 6. oktobra, u pratnji Muje Sočice, bana Zetske banovine, i Gavrila Dožića, mitropolita cetinjskog, posetio manastir Savinu kod Herceg Novog.
Hteo je da vidi žezlo Svetog Save pohranjeno u tom manastiru. Na njegovo veliko razočaranje, iguman ga je obavestio da je žezlo nekoliko dana ranije odneseno u Kotor za pripremu nekakve izložbe.
Kralj je zapalio dve sveće, izašao iz manastira i prišao zvoniku, uzeo uže obema rukama i počeo da zvoni. Umesto da zvone dobrodošlicu, zvona su zvonila kao da je neko umro.
"Ova čudna pojava celu je pratnju sledila i na sve prisutne ostavila težak utisak", piše u memoarima mitropolit Dožić.
"Mi smo to naše uzbuđenje sakrili od kralja da ga ne bismo oneraspoložili na njegovom putovanju. Pošto smo ga ispratili do 'Dubrovnika', gde se ukrcao, ja sam se sa banom vratio i usput smo u kolima rđavo predviđali kraljevo putovanje, naročito ovaj sudbonosni slučaj sa mrtvačkim zvonjenjem."
Pored toga, Aleksandar je, pozdravljajući se sa knezom Pavlom, rekao bratu od strica da se njegov testament nalazi u dva zapečaćena pisma, jedno adresirano na kraljicu Mariju, a drugo na predsednika Vlade.
Možda je Aleksandar Karađorđević previše verovao u svoju "srećnu zvezdu", računajući da će izbeći atentat kao nepunih godinu dana ranije, 16. decembra 1933. godine u Zagrebu, kada je došao u glavni grad Savske banovine da proslavi svoju porodičnu slavu. Na ulicama Zagreba je vrilo, a naročito je bilo uočljivo prisustvo mladog sveta.
Pavelić i njegove ustaše su zaključili da bi to bio pogodan momenat za atentat. Formirali su dva tima odabranih terorista. Ove grupe su predvodila dvojica mladih ustaša - prvu Petar Oreb, iz italijanskog logora, a drugu Ivan Herenčić, iz Janka Puste u Mađarskoj. Pavelić je atentatorima obećao 500.000 lira ako uspešno obave posao.
Oreb je sa dva člana svog tima bio obučen u skijaško odelo, a njegovi drugovi su imali i skije. Plan je bio vrlo jednostavan. U trenutku kada bi kralj naišao, dvojica teorista bi potrčala napred i bacila bi skije prema kraljevim kolima. U tom metežu Oreb je trebalo da baci bombu i pištoljem dokrajči kralja.
Epilog - dvojica ubijenih ustaša, a ostali su se razbežali i sklonili u Mađarsku. Oreb je pokušao da se prikrije u jednoj ciganskoj čergi, ali je ubrzo uhapšen i suđeno mu je za pokušaj atentata.
Pravo iz Zagreba kralj je sa malom svitom otputovao u dvorac "Suvobor" na Bledu, u kojem je retko zimovao. Prema svedočenjima ministra dvora Antića i dvorske dame gospođice Mirke Grujić, najviše vremena je provodio sam, zamišljen i turoban.
Pričali su da je njeno veličanstvo kraljica morala po ceo dan da hoda na prstima kad prolazi pored njegove sobe. Najverovatnije je u to vreme Aleksandar pisao testament.
Na tu odluku da ostavi oporuku nesumnjivo je presudno uticao neuspeli atentat ustaše Oreba u Zagrebu. Međutim, ne bi trebalo zanemariti ni groficu Nađu, nezvaničnu vračaru, hiromanta i astrologa kraljevskog doma Karađorđevića.
Odmah po dolasku bračnog kraljevskog para na Bled, pojavila se i grofica Nađa. Da li je ona ubrzala kraljevu odluku da napiše testament, teško je zaključiti i 83 godine kasnije.
Grofica vračara, omalena starica zbrčkanog lica, drhtavih ruku i sugestivnog orlovskog pogleda, nije prognozirala ružičastu budućnost kralju. Spomenuta Mirka Grujić, kraljičina družbenica, tvrdila je da je njena gospodarica proplakala celu noć posle večeri kada je grofica Nađa u transu izgovorila:
"Kralja vreba smrt na točkovima, a kraljica nikako ne treba da putuje vodom", i nakon toga bila izneta iz kraljevih odaja.
"Gospodar se zatvorio u svoj kabinet i ceo dan niti je jeo, niti pio. Samo je nešto pisao, cepao i pisao ..." - pričala je Grujićeva.
Uoči polaska za Marselj, kada je stigla meteorološka prognoza koja je nagoveštavala uzburkano more i velike talase, kraljica je odustala od putovanja brodom, a kralja je, ipak, zadesila smrt na točkovima automobila.
Sve to može da spada u red naše sklonosti ka mitomaniji posle nekog velikog tragičnog događaja.
Zanimljivo je zapažanje ministra Dvora, koje ne spada u slučajeve "podgrevanja" narodne mašte. Pripremajući garderobu za put, kraljica je ponela duboku crninu za slučaj nečije smrti i posebnih ceremonija: "Da li sama, ili sa znanjem kralja? Da li spontano ili posle razgovora o svim mogućim slučajnostima?", pitao se ministar Antić.
Da li je kralj naslućivao šta mu se sprema?
Da mu se radi o glavi, znao je iz mnogobrojnih izveštaja, a osećao je to i instinktivno. Često je govorio: "Misli li ko da nisam svestan opasnosti kojima se izlažem? Ja znam da mogu da poginem. To može da bude nesreća za mene i za moju porodicu, ali to nije važno. Ja nisam na čelu države da sedim skrštenih ruku i vodim računa o svome životu. Kralj mora da izvršava zadatke."
Nije krio da ima predosećaj da mu se sprema ubistvo i naglašavao je da će u to biti umešani "italijanski prsti".
U svojim memoarima ministar Antić je napisao: "Kada je komunista Spasoje Stejić na Vidovdan 1921. bacio bombu na njega, Aleksandar je, kao da se ništa nije dogodilo, nastavio put i izvršio smotru vojnih jedinica. Posle ustaškog pokušaja atentata u Zagrebu 1933, sutradan je sam, u pratnji jednog službenika i oficira, prošetao ulicama Zagreba do centra grada. Nije mario za mere obezbeđenja."
Aleksandar je slao poruke kraljici Mariji: "Ja ne bih mogao da imam ženu koja se boji, ali te sada molim da neprestano budeš oprezna kad izlaziš sa decom: oni koji žele moju smrt, mogli bi takođe da vas napadnu."
Pri povratku iz Sofije, rekao je engleskom ambasadoru Nevilu Hendersonu, kada ga je ovaj upitao da li se plaši atentata: "Nikad na to nisam ni pomislio dok sam bio u Bugarskoj. Takva mi se stvar pre može dogoditi u Francuskoj."
