ZLATIBOR - Kad deda Srećko Kovačević (90) u svom domu na kraju Zlatibora priča o Božiću i „roždestvu Hristovom“, kao da se Božja ruka spusti s nebesa, pa njegova priča više i nije priča već molitva, umilna, tiha, pesma skoro, pojanje praznično...Raduje se starina Božiću. Kao da je juče na svet postao, kao da je onomad iz majčinog krila potrčao, kao da neće za koji dan da napuni 90 leta, kao da toliko dugo ne nosi teško breme života na plećima...
- Mili mi ovi dani pred Božić, ova tiha radost u srcu dok čekamo dan Hristovog rođenja, mio mi ovaj miris tamjana uz koji se krstimo i Bogu našem molimo da u zdravlju i veselju svi u kući, živi i zdravi dočekamo veliki praznik - kaže Srećko.Ala carski večerahPo brdima oko Srećkove kuće, u kojoj u slozi i miru živi sa sinom Dragišom (64), snahom Ankom, unukom Momirom i unukom Radom, pao sneg, 89. božićni po redu za njegovog veka.- Volim kad za Božić padne sneg, kad je sve ovako belo i čisto oko nas, ko milost Gospodnja... Padne sneg, približi se Božić, a meni na oči izađu slike, mile i drage, sećanje na majku i oca, na moje stare... Badnje veče, ja mali, sedimo mi oko ognjišta, otac Momir i stričevi Rajko i Milomir uneli slamu, a nas u kući dvadesetoro. Zadruga velika, majka i strine skuvale kačamak, pred svakoga od nas stave po guku, ispred dve ćase, u jednoj raso, u drugoj sirće, mi jedemo onaj kačamak, prismačemo raso i sirće, a srca nam puna radosti, znamo da je sutra Božić... Kad završimo, kad pojede svoju guku kačamaka, đed Mikailo potapše se po stomaku i kaže: „Ala carski večerah“ - teče priča Srećkova u njegovoj kući pokrivenoj snegom, kao mleko kad se prospe u karlicu...
One noći kad se Srećko rodio Gospod mu je podario neku čudnu blagost, blagoslovio ga svojom beskrajnom milošću, pa kraj Srećka i nemiran brzo postane miran, ljut i čemeran se razblaži, tužnome srce začas postane veselo... I nema tu nekog posebnog objašnjenja, to je, jednostavno, tako... Ja svedok!- Gledam ovog mog unuka Momira. Da se samo hoće oženiti, da dočekam, da vidim praunuke kako guču i pijuču u božićnoj slami na Badnje veče, kao mi kad smo bili mali. Stave nam u slamu šećera, i lešnika, i oraha, ako ima, mi pijučemo i gučemo, rovimo po onoj slami i tražimo i takmičimo se ko će više da nađe, i radujemo se, i srca nam puna radosti kad nađemo lešnik - priča Srećko.
Glad kucala na vrataU dane pred Božić često mu na oči izađu slike majke, strina, časnih starica...- Jao Bože, kako su se one borile da nam od praznika naprave dane radosti i sreće, i kad se imalo, i kad je kuća bila prazna, a glad kucala na vrata. Ne znam odakle su, kako su uspevale da stvore taj šećer, te orahe, sakriju valjda tokom godine i od sebe, a kad dođe Božić, one sve to iznesu pred nas da se radujemo, da znamo šta je Božić, šta je pravi praznik, da nam ti dani budu dani sreće, punog srca - priča starina.
Onako kako je zadojen, Srećko dočekao duboku starost. Kad on priča, u kući svi ćute, kad se kadi tamjanom, prvo se deda okadi, pa onda svi ostali, poštuje deda mlade, pa i oni poštuju njega.- Na Badnje veče legnemo svi kraj vatre na onu božićnu slamu, dvadesetoro čeljadi. A u ušima nam zvoni pesma badnjeg jutra, ona koju smo pevali kad krenemo po badnjake. I prespavamo nekako, a jedva čekamo da svane Božić, da svi viknemo uglas - Hristos se rodi, Vaistinu se rodi...
ZORAN ŠAPONJIĆ
