POSLEDNJI HRIŠĆANIN U IDLIBU! 90-godišnji Sirijac: Sa kim sada mogu da se molim? Sa ruševinama? VIDEO

Takođe nije slavio sa svojim prijateljima i rođacima, jer su skoro svi njegovi suhrišćani umrli ili pobegli tokom sirijske decenije građanskog rata.

Umesto toga, Al Gisli je sedeo između grobnica svojih predaka i otišao na hrišćansko groblje u gradu koji više nije u upotrebi da tiho obeleži dan sam.

„S kim ću da proslavim praznik? Ruševinama?", pita se. "Ne želim da slavim ako sam sam."

90-godišnji Al Gisli je pogrbljen i skoro gluv, ali i dalje prilično robustan i izgleda da je ugrožen u mnogim nekada živahnim hrišćanskim zajednicama na Bliskom istoku. Jedna živa relikvija.

Zajednice Bliskog istoka i severne Afrike (čiji koreni datiraju iz ranih dana hrišćanstva) decenijama se bore sa ratovima, siromaštvom i progonima. Prema izveštaju britanske vlade iz 2019. godine, broj hrišćana na Bliskom istoku i u severnoj Africi opao je sa više od 20% pre jednog veka na manje od 4% stanovništva.

Poslednja decenija je bila posebno okrutna jer su previranja ostavila Irak, delove Sirije i hrišćane pod kontrolom islamskih ekstremista. Bili su izloženi hirovima svog novog vladara, zabranjivali su im verske običaje, oduzimali im imovinu, a ponekad ih ubijali.

Više od 90 godina, Al Gisli je bio član hrišćanske zajednice u Idlibu, lako se uklopio u društvenu strukturu grada i postao jedan od trojice poznatih hrišćana koji su tamo ostali. ..

Rođen je 1931. godine u Idlibu, okružen maslinjacima i poljoprivrednim površinama na severozapadu Sirije. Jedno od četvoro dece. Majka mu je umrla kada je imao dva meseca, a otac se ubrzo ponovo oženio i dobio još dva sina.

Hrišćani u Idlibu nisu bili uporedivi sa brojem velikih gradova poput Alepa, gde je hrišćansko stanovništvo opadalo tokom rata, ali glavni grad provincije i susedna sela imaju male žive zajednice i muslimane u regionu. Živeo sam sa većinom ljudi gotovo bez trvenja.

Argislijeva porodica, kao i većina hrišćana u Idlibu, je grčka pravoslavna crkva Svete Marije, kamena kapela sa zvonikom i mnogo ikona, podignuta u blizini centra grada 1886. godine. Nacionalna crkva izgrađena je nekoliko godina kasnije, odmah iza ugla.

Članovi njegove zajednice radili su kao draguljari, doktori, advokati i trgovci, prodajući alkohol uprkos tome što je verski zabranjeno komšijama muslimanima.

Prema istoričaru regiona Fajezu Kavsari, na Uskrs i Božić, sveštenici su otvorili svoje domove muslimanskim i hrišćanskim aspirantima. Gomila islamske i hrišćanske dece koja su došla da prime poklone okupila se na ogromnoj božićnoj jelki na trgu kod crkve, rekao je bivši sveštenik Al Gisrija, otac Ibrahim Farah.

Al Gisli je decenijama radio u crkvi kao čuvar groblja, održavajući crkvu čistom, popravljajući ograde i organizujući sahrane. Prihvatio je tužnu porodicu i skuvao kafu za one koji ga poštuju.

Sirijom su Asadovi vladali više od 50 godina, a nasilje između verskih zajednica bilo je retko i pod Hafezom, koji je umro 1990. i njegovim sinom Bašarom, koji je od tada bio predsednik Sirije.

Ali taj sistem, i život koji je Al Gisli dugo poznavao, srušili su se nakon što je sirijski građanski rat počeo 2011. godine, uzdrmavši dominaciju vlade nad ogromnom teritorijom.

Islamski pobunjenici su 2015. napali grad Idlib. Kada su preuzeli kontrolu, ubili su hrišćanina Eliasa al Kala i njegovog sina Nadžiba koji su prodavali alkohol, rekao je Al Gisli.

Ubrzo nakon toga, sveštenik je rekao da su kidnapovali oca Ibrahima i zatočili ga 19 dana. U vreme kada je pušten, crkvene biblioteke i arhive su bile opljačkane, a većina od oko 1.200 hrišćana koji su ostali u gradu do dolaska pobunjenika već je pobegla ili je bila na odlasku. bio.

„Vest se lako širi“, rekao je Al Džisuri. „Smestili su svoje porodice u kola i odvezli se.

Novi vladar grada zatvorio je crkvu, zabranio javne proslave hrišćanskih praznika i dodatno podstakao bekstvo. Kada su hrišćani otišli, pobunjenici su zauzeli njihove domove i prodavnice.

„Smatrali smo Idlib kao lep mozaik“, rekao je otac Ibrahim telefonom iz Toronta nakon bekstva iz Sirije. "Sada je potpuni nered."

Hrišćani su bili oko 10% od 21 miliona stanovništva Sirije pre nego što je počeo rat 2011. godine. Trenutno hrišćani čine oko 5%, a ostatak je manje od 700.000, prema grupama koje prate progon hrišćana širom sveta.

Sa slomom Sadama Huseina u Iraku, hrišćani su takođe počeli da napuštaju Irak, a do 2015. godine stanovništvo je palo sa 1,5 miliona u 2003. na manje od 500.000.

Bekstvo hrišćana iz Idliba bilo je posebno ekstremno, a do kraja 2015.r Ibrahim je rekao da je ostalo samo pet hrišćana.

Od tada su dve osobe umrle.

Jedna od preostalih je žena koja više voli da svoj život drži privatnim. Drugi Nabil Razuk (72) je penzionisani udovac, čije četvoro odrasle dece živi negde drugde u Siriji ili u inostranstvu. Rekao je da je odlučio da ostane u Idlibu jer je rat oduzeo Sirijcima vreme, a ni on nije želeo da izgubi svoj dom.

"Ako izgubim vreme i mesto, poludeću", rekao je. "Zato sam zauzeo mesto."

Idlib je poslednja država u Siriji i u njoj i dalje uglavnom dominiraju pobunjenici, nakon što je više od jedne trećine od 4,4 miliona ljudi u severozapadnom delu zemlje pobeglo tokom rata ili je osvojilo grad. Prevezla ga je vlada autobusom.

Al Gisli je rekao da nije ušao u crkvu, pomogao u sahranama ili pio alkohol pre nego što su pobunjenici preuzeli vlast.

„Sada nema nikoga“, rekao je.

Članovi njegove bivše kongregacije i dalje mu isplaćuju počasnu platu, što mu omoguućava da preživi. Živi u jednosobnoj kući u kojoj jedan plinski gorionik služi kao kuhinja, podni jastuci su dnevna soba, a spavaća soba mu je dušek pritisnut uza zid.

Ima grejač, ali ne može da dobije gorivo. Ima TV i radio, ali nema struju.

Na ormanu u koji stavlja svoju činiju nalaze se izbledele fotografije umrlih rođaka, krst i ikone Isusa i Bogorodice.

Kada gosti svrate, on služi čaj i kafu u malom zemljanom dvorištu. Tamo po ceo dan zvone molitveni pozivi iz obližnjih džamija.

„Živi smo, hvala Bogu“, rekao je. „Nikome ništa ne dugujemo, i niko nam ništa ne duguje.

Al Gisli nikada nije bio oženjen i svi osim jednog od njegove braće su umrli, rekao je. On misli da preživela braća žive u Sjedinjenim Državama, ali nisu u kontaktu.

Ima nećaka i nećaka i želi da ide u Alep, koji je oko sat vremena vožnje u miru. Ali on nije putovao godinama jer treba da pređe neprijateljski front između pobunjenika i vladinih snaga.

Tako dane provodi lutajući po gradskim pijacama, ćaskajući sa komšijama, svraćajući kod prijatelja ili svraćajući kod dece svojih preminulih prijatelja.

Ne smeta mu što su svi muslimani.

„Svi smo mi braća“, rekao je.

Jednog dana je otišao do groblja i radio tamo godinama. Moja porodica je bila zauzeta dolaskom i odlaskom, ali sada su napušteni i ponekad satima sede sa nadgrobnim spomenicima.

Ali uprkos raspadu njegove zajednice, rekao je da nikada nije razmišljao o napuštanju Sirije.

„Zašto ovo radim?“ Rekao je. „Imam prijatelja koga volim. Niko mi ne smeta, a ja nikome ne smetam.”

Kurir.rs/anandmarket