Inspektor Miroslav Bižić bio je visok i krupan, strog i dobar policajac. Dok je radio u policiji imao je veliki autoritet među kriminalcima, pogotovo kada mu je u zaduženje, navodno, pripao i zadatak da vrbuje kriminalce za potrebe tadašnje Savezne državne bezbednosti.
Pojedine kolege su ga opisivale kao „kauboja koji je obožavao i kriminalce i policajce“, igrao se pištoljima i voleo da paradira prepričavajući dogodovštine s kriminalcima i njihovim „akcijama“ u inostranstvu. Novinari su zabeležili da je govorio kako ima „jaču ekipu od države“, misleći na kriminalce koje je angažovao za saradnju. „U nekim situacijama delovao je kao malo dete“, opisao ga je stariji kolega.
Posle suđenja za ubistvo boksera Andrije Lakonića u beogradskom klubu "Nana" iz marta 1990. po prvi put je počelo da se priča da su za Državnu bezbednost (SDB) prljave poslove obavljali visokorangirani kriminalci. Tada je u fokus javnosti dospeo je i tadašnji inspektor za maloletničku delikvenciju u gradskom SUP -u Miroslav Bižić, koji je obeležen kako navodna veza sa svom trojicom aktera slučaja "Nana", kao i čovek koji je povezivao gradsku policiju i SDB.
Za ubistvo je optužen Darko Ašanin, ali je u oktobru iste godine oslobođen. Istraga je vođena i protiv Veselina Vukotića, koji je pobegao u inostranstvo, ali nikada nije bio optužen jer je istraga prekinuta. Sva trojica su radili za SDB.
Bižić je, kako se pričalo, omogućio Vukotiću da s lažnim pasošem pobegne u inostranstvo. Osuđen je za prekoračenje službene dužnosti i prikrivanje ubistva i dobio uslovnu kaznu. Po njenom isteku praktično je bio prisiljen da napusti policiju.
Samo nekoliko meseci pošto je napustio policiju i osnovao detektivsku agenciju. Jedan od policajaca koji ga je poznavao kaže da je po odlasku iz službe prvo započeo saradnju s Darkom Ašaninom, koji je imao dobro uhodan posao sa svojom fabrikom u Krnješevcima. Bižić uskoro počinje i samostalan posao, a specijalnost njegove detektivske agencije postaje pronalaženje i vraćanje automobila, koji su se u to vreme krali naveliko.
S obzirom na poznanstva s kriminalcima iz perioda dok je bio u policiji, pretpostavlja se da je lako dolazio do informacija koja je grupa ukrala koji automobil. Upravo policajci veruju, navodeći da su tako čuli i od kriminalaca, da se Bižić preko dopuštene mere angažovao u tom poslu, sarađujući i s kriminalcima i sa oštećenima, te izvlačeći korist od obe strane. Prelaženje dozvoljene granice vide i kao osnovni motiv njegove likvidacije, ali čvrsti dokazi o konkretnom motivu nikada nisu dokazani.
Miroslav Bižić usmrćen je hicima ispaljenim u leđa 21. maja 1996. na stepeništu ispred starog tržnog centra „Merkator“ na Novom Beogradu. U istrazi njegovog ubistva nije se daleko otišlo. Ubica nije otkriven, motiv zločina nije utvrđen. Zbog, kako je to definisao jedan inspektor, „simboličnog truda policije da rasvetli ubistvo“, ostale su sumnje da je motiv likvidacije mogao da ima i drugačiju pozadinu, jer je Bižić predstavljao ključnu kariku i neprijatnog svedoka svega što su činili i brojni kriminalci i policajci.
Na svim Jutjub kanalu, čuveni forenzičar Časlav Ristić pričao je o detaljima ubistva. Otkrio je šta se pričalo tada po policiji, ali i spekulisalo u javnosti. Ristić nema dilemu da je ubistvo delo profesionalca.
Kaže da je egzekutor tada prišao Bižiću i naslonio mu cev na leđa.
- Po čaurama smo zaključili da je ubistvo izvršeno "škorpionom". Po pričama, ubica je Bižiću naslonio cev na leđa, a inspektor je samo stigao da kaže "Nemoj jebote" - otkriva Ristić.
Posle suđenja u „slučaju Nana“, Miroslav Bižić bio je veoma kivan na sve što ga je zadesilo, s čim su se složile i njegove kolege:
- Ono što sam radio, rade svi policajci sveta. Da bi se dobile informacije, kriminalcu mora da se plati ili da mu se učini sitna usluga. Nijedan kriminalac ne voli policiju i neće s njom da sarađuje ako ne mora... Osuđen sam na tri meseca, uslovno na godinu dana, kao poslednji šaner koji je ukrao sto grama kafe.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
