BESNE AUDIJE ZAMENILI ŽUTIM SKUTERIMA ZA DOSTAVU: Ovo su KLJUČNE RAZLIKE ubica devedesetih i danas, umesto hrane dostavljaju SMRT

Milan J. (30), ubijen je juče u Zemunu ispred svoje kuće kada ga je, za sada nepoznati ubica obučen u odelo dostavljača, izrešetao sa više hitaca. Milan je nakon pucnjave prebačen u KBC Zemun gde je preminuo od zadobijenih povreda.

Ovo ubistvo neverovatno je podsetilo na likvidaciju Luke Perenčevića (28) koji je ubijen u improvizovanoj teretani na Banjici pred trojicom prijatelja. Naime, ubica je tog kobnog 9. maja u jutarnjim časovima ušao u teretanu noseći u ruci torbu za dostavu hrane.

Tada je u Perenčevića ispalio 6 hitaca iz pištolja sa prigušivačem iz neposredne blizine, a zatim se na skuteru koji koriste dostavljači odvezao sa lica mesta.

Iako je policija odmah nakon ubistva pokrenula akciju "Vihor", ubica već više od godinu dana nije pronađen!

Samo 11 dana pre Perenčevićeve likvidacije, u punom kafiću "Ritual" na Novom Beogradu ubijen je Luka Žižić (37).

Žižićev ubica u javnosti je dobio epitet "ubice na električnom trotinetu" nakon što je u radnom odelu ušao u kafić, prišao stolu za kojim je Žižić sedeo s prijateljima i bratom i u njega ispalio 11 hitaca, a zatim pobegao s lica mesta na električnom trotinetu.

Za ovo ubistvo optužen je Stefan M. iz Kraljeva koji je uhapšen 7 dana nakon zločina. Stefanu M. na teret se stavljaju tri krivična dela: Teško ubistvo, Nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih naprava i Izazivanje opšte opasnosti.

Žuta torba

Milan J. i Perenčević ubijeni su pred brojnim svedocima usred bela dana u Beogradu, a njihove ubice bile su maskirane u dostavljače sa žutim torbama i skuterima koje svakodnevno viđamo u svim krajevima grada. Umesto onih koji dostavljaju hranu i proizvode po narudžbini, ovi dostavljaju smrt!

Interesantno je da je i U.B. koji je osumnjičen za masovna ubistva u okolini Mladenovca u "mercedesu" koji je vozio nosio žutu torbu za dostavu hrane. Navodno, plan je bio da, ukoliko ga policija zaustavi tokom bekstva, kaže da je na radnom mestu.

Ovakvo maskiranje ubica kao da je postao "trend" u poslednje vreme, a zašto je to tako, ostaje nam samo da nagađamo. Da li su u pitanju slučajnosti, taktika da se lakše pobegne od organa gonjenja ili je u pitanju potpis određene mafijaške grupe ili klana, na nadležnim organima je da to utvrde.

Iz crnih blindiranih "audija" do žutih skutera za dostavljače

Ipak, devedesete i dan danas nose epitet jednog od najkrvavijeg perioda u Srbiji, a naročito na beogradskim ulicama gde su se u vreme ratova na prostorima bivše Jugoslavije kriminalci "nakotili" veoma brzo, a srpsko podzemlje važilo je za jedno od najmoćnijih u Evropi.

Mračne devedesete obeležila su gotovo svakodnevna mafijaška ubistva, a najčešće se radilo o popularnim "sačekušama":

Sačekuša je u Srbiji postala sinonim za mafijaške likvidacije i kriminalne obračune. Žargonski, ova reč znači - napasti iz zasede. Ipak, čini se da su se danas načini likvidacije promenili, pa su razna besna auta, naročito "audije" sa zatamljenim staklima zamenili električni trotineti i skuteri.

Za prvu sačekušu u Beogradu smatra se ubistvo na Konjarniku 15. februara 1985. godine. Žrtva je bio Ranko Rubežić, srpski "Dač Šulc", kako su ga kasnije mediji nazivali.

U to vreme on je bio blizak sa braćom Slobodanom i Branislavom Šaranovićem,a ubili su ga Rubežićevi saradnici Dragan Popović Dadilja i Milovan Vujsić Vuja. Gotovo svi akteri ove priče, pa čak i sami Šaranovići, nastradali su u takozvanim sačekušama.

Dok su se kriminalci međusobno borili za prevlast u podzemlju, glave su padale gotovo svakodnevno. Svaka druga u, kako su mediji opisivali, "dobro pripremljenoj i organizovanoj sačekuši." Ovakvi mučki napadi iza zasede dešavali su se gotovo svaki drugi dan.

Kako su se izvodile sačekuše?

Postojalo je nekoliko "recepata" po kojima su se ubistva realizovala.

Prvi način je bio da ubice prvo vreme prate žrtvu, a kada utvrde da je pravi trenutak sačekaju je i iz neposredne blizine, uglavnom iz automobila, a dešavalo se i pešaka, uz pomoć automatskog oružja "overe".

Sredinom devedesetih započela je i nova vrsta "sačekuša" - podmetanje eksploziva i aktiviranje sa bezbedne udaljenosti.

Jedna od žrtava ovog načina likvidacije bio je i Goran Vuković Majmun koji je 1995. godine na raskrsnici ulica Srpskih vladara i Svetozara Markovića, nedaleko od Trga Slavija ubijen. Važio je za vođu Voždovačke ekipe, inače čovek koji je likvidirao legendu srpskog podzemlja u Nemačkoj - Ljubomira Magaša Ljubu Zemunca.

Osim toga, postojale su i popularne sačekuše koje su se izvodile isključivo iz automobila u pokretu, neretko dok je žrtva za volanom. Ubice se dovoljno približe žrtvi, a onda iz automobila ispale vatru koja je u 99% slučajeva bila smrtonosna.

Poznata sačekuša koja do danas nije rasvetljena je likvidacija Branislava Matića Belog 4. avgusta 1991. godine. On je ubijen ispred svoje kuće na Voždovcu. Ubice su ga sačekale sakrivene u žbunju i kada se parkirao otvorili su vatru iz automata. Inače, povezivan je sa "voždovačkim klanom", a bio je najbolji prijatelj Đorđa Božovića Giške.

Sačekuše nisu srpski izum, već su "preuzete" od sicilijanske mafije, koja se na taj način razračunavala ne samo u Italiji, već i Americi. Psiholozi i kriminolozi za ovakav vid ubijanja imaju jednostavano objašnjenje: - žrtva se ne gleda u oči, ide se na faktor iznenađenja, lakše se povlači oroz… Meta se duže prati, proučavaju se navike i napada kada je najbespomoćnija. Mnogi su skloni da kažu i da je reč o likvidacijama iza kojih stoje kukavice.

Kurir.rs/Espreso