Predlog američkih kongresmena da se kosovski premijer Hašim Tači, zbog tobožnjih zasluga za postizanje Briselskog sporazuma, kandiduje za prestižnu Nobelovu nagradu, više je nego tragikomičan. Kada bi čuveni Alfred Nobel znao kome je sve dodeljena nagrada i ko je sve pretendovao da je dobije, sigurno bi se u grobu prevrtao. Naravno, prekookeanski političari su sve upakovali u oblande, pa su Tačija, da ne bi bilo toliko providno, predložili u paketu sa baronicom Ketrin Ešton i srpskim premijerom Ivicom Dačićem. Uz sve zasluge svima, pa i Tačiju za potpisivanje istorijskog sporazuma, predlagači očigledno ne znaju ili ne žele da znaju da je Kosovo daleko od poštovanja osnovnih ljudskih prava, naročito kada su u pitanju prava Srba. Kako neko ko je premijer kvazidržave dozvoljava da tamošnja deca zapišavaju srpske manastire, koji su zapaljeni i oskrnavljeni još davne 1999? Kako, onda, može i da pomisli da primi nagradu za mirotvorca godine? Kako je moguće da u srcu Evrope postoje srednjovekovne svetinje koje više liče na prepune kontejnere umesto da budu, ako ništa drugo, bar obnovljene. Ako je pravde, neko ko je nosio oružje i ubijao ne bi smeo ni da pomisli da bude kandidat za Nobela, koliko god se posle tog rata zalagao za mir. Ne bi o tome smeo ni da mašta, a kamoli da mu police zaista krasi jedno od najprestižnijih svetskih priznanja.Pre nego što ga proglase za nobelovca i mirotvorca sa Kosova, neka Tači najpre vrati svih 200.000 prognanih Srba, njihovu imovinu, neka obnovi uništene srpske svetinje i izvini se porodicama ubijenih.
