Verica Barać je konačno naterala sve da objave vest u kojoj se pominje njeno ime. Koliko juče, izveštaji koji su stizali od ove hrabre žene teškom mukom su se probijali kroz medijske kanale. A sad, na naslovnim stranama, u udarnim vestima, objaviše svi uglas: Umrla je heroina! Slava joj i čast! Gorka je istina da je u zemlji Srbiji danas malo onih koji ne osećaju da je sa odlaskom Verice Barać otišao i poslednji Don Kihot, koji se bez pardona upuštao u bitku s korumpiranim lopinama, ma čiji stranački dres nosili. Zato je danas teško udovoljiti čitaocu Kurira koji je predložio da naš list inicira da se ustanovi nagrada za istinu koja bi nosila njeno ime. Jer, koga posle Verice Barać naći da bude dostojan titule viteza istine? Kome učiniti takvu počast kad je u Srbiji njeno ime bilo sinonim za borbu za istinu? Ja lično ne vidim takvog majčinog sina. Ali, ko zna, možda se javi odnekud, nadahnut delom koje je Verica ostavila. A ova hrabra žena je pokazala da sve institucije - od policije do vajne antikorupcijske agencije - ne vrede ni pet para ako u njima nema čoveka dovoljno odvažnog da radi ono što mu zapravo i jeste posao. Za opšte dobro, a na užas onih koji bi da nekažnjeno kradu i kraduckaju. I nije ona bez razloga tražila da se vest o onom što je, nažalost, bilo neizbežno objavi odloženo, bez pompe i u miru. Znala je Verica da će za njom javno „žaliti“ i oni kojima njen odlazak predstavlja olakšanje. Gnušala se ona unapred svih tih licemera, koji nisu prstom mrdnuli ni na jedan njen izveštaj, a sad joj mrtvoj izgovaraju pohvale.Zbog takvih, verujem, ni odlazak sa ovog sveta nije joj teško pao.Ona je svoj ljudski dug odužila. Zapitajmo se, međutim, jesmo li i mi?
