Mario Baloteli je, uz Mesija, najveća fudbalska zvezda na svetu. Slavu nije zaslužio golovima ili driblinzima. Čovek puni novine na drugi način: jednom je to ispovest prostitutke s kojom je spavao 16 puta, drugi put nasrne na klupskog druga, našeg Kolarova, pa završi na naslovnicama.Imamo i mi svog Balotelija, igra košarku. Darko Miličić, čovek koji je zaradio 50 miliona dolara a da nije odigrao krštenu utakmicu u karijeri, ostaće zapamćen kao najveći talenat na ovim prostorima posle Ćosića, ali i kao najveće razočaranje mnogih vlasnika NBA klubova. Svetska zvezda je postao kad je onomad ispsovao sudije. Kad hoće, ume on da nadigra i Dankana, i Gasola, i bilo kog drugog centra na planeti, ali šta ćeš kad ima drugi fokus. Voli da peca, da živi život, a kad pročita nešto u Kuriru (slučaj dece obolele od Batenove bolesti), zna da iskešira i šestocifrenu sumu (u evrima) da deci bude bolje.Sport je odavno prestao da bude igra i prerastao je u ozbiljan biznis. Sve je ekonomija, sve je svedeno na sticanje profita, po cenu zdravlja sportista. Videli smo da ljudi umiru na terenu, jer je publika žedna krvi i znoja.Nije to sport koji ja želim da gledam, sve to sa superkorektnim superstarovima koji trče kao navijeni 120 od 90 minuta, treniraju po 26 sati dnevno, a daju isključivo politički korektne izjave. Ja hoću Balotelija, koji kaže: Mlad sam, čovek sam, hoću da živim, a ne da budem nečiji rob. Hoću da idem u diskoteku i da ostanem do ujutru. Kad vidim zgodnu ribu, naravno da neću da idem kući na spavanje. Ako mi se psuje na utakmici, ima da psujem. Gazde, treneri, publika? Zabole me živo za sve njih.Mario i Darko su, za mene lično, simboli otpora ropstvu koje se zove vrhunski sport. Mesi i Džordan su dosadni štreberi, ova dvojica su za mene prave zvezde slobode.
