Po onoj staroj da mrtva usta ne govore, iz vojnih izveštaja o padu helikoptera prvo smo ekskluzivno saznali da je u krvi pilota Omera Mehića, inače osvedočenog heroja i iskusnog letača, pronađen alkohol, a tek onda su stidljivo počeli da naviru i ostali podaci.Kasnije smo saznali da u organizovanju leta nije ispoštovana procedura, da je helikopter uzleteo i pored loših vremenskih uslova, a da je Mehić bukvalno bio prisiljen da sleti na lokaciju koju ne poznaje. I, pitate se, šta je tu sporno ako smo već dobili izveštaj i zadovoljili znatiželju? Sporno je to što, kad prvo saopštite da je Mehić imao alkohol u krvi, u senci te „ekskluzive“ ostaju sve ostale informacije i svi ostali propusti koje nakon toga iznesete. Sporno je to što se tako odgovornost s onih koji su živi i čija usta i te kako govore pomera i svaljuje na leđa onih koji sad ne mogu da se brane.Slabo tada dopire do mozga da je Mehić, isti onaj koji je spasao pola Obrenovca, bio sateran uza zid argumentom da „je sve spremno na dolazak bebe“. Ipak, nije još kasno da pobedi zdrav razum i savest onih koji su preživeli - da ipak progovore.
