Najave mađarske vlade da će duž granice sa Srbijom zbog velikog priliva migranata podići ogradu visine četiri metra uzburkale su strasti i probudile duhove prošlosti.
Iako smo mislili da smo stare aveti proterali putem egzorcizma, koji moderan svet naziva demokratijom, ispostavlja se da doba Aušvica i Berlinskog zida još živi.
Zanimljivo je da je odluku o postavljanju „zida protiv migranata“ donela država koja se, ne tako davno ušavši u EU, obavezala da će poštovati principe solidarnosti i jednakosti.Takođe je zanimljivo da je iz Mađarske, koja je od Drugog svetskog rata do devedesetih godina prošlog veka bila pod sovjetskim uticajem, emigriralo na desetine hiljade stanovništva koje je takođe bilo i gladno i uplašeno za svoj život. Razumeli smo to tada.
Moramo razumeti i sada da ljudi koji masovno dolaze u Evropu ne čine to iz hira, već beže iz ratom zahvaćenih područja sa sećanjima na spaljene kuće, razorene živote, pobijenu decu. Jasno je da je ceo svet u krizi i da je teško obezbediti socijalnu pomoć i za migrante.
Međutim, ograđivati se od azilanata kao od divljih i opasnih životinja u 21. veku je ne samo potpuni fijasko demokratije već i ljudskosti.
