Gledam na televiziji pre nekoliko dana neku emisiju u kojoj su pitali ljude po Srbiji šta se to dešava s ljudima, pa smo se, u poređenju s nekadašnjim vremenom, promenili nagore. I tu neka bakica reče: „Izgleda da se narod zbunio.“
To mi je bilo simpatično.
A onda su proteklih desetak dana u Srbiji zabeleženi slučajevi ubistava, samoubistava, navodnih otmica, podmetanja bombi, provala stanova, ubistvo jednogodišnje bebe, te sam se i sam na kraju isto zapitao - šta se to dešava s ljudima.
Ko su ti ljudi koji su spremni na takve stvari?
Pa, to su, jelte, naše komšije, sugrađani, poznanici... Neprijatno, zar ne?Krajnje je vreme da se sve svi zapitamo kako smo stigli do ovoga. Da li, kao društvo, idemo napred ili tapkamo u mestu?
Da li postoji neko civilizacijsko dno ili uvek može dublje da se padne? Hoćemo li, kad dotaknemo - ako već nismo - to dno, krenuti napred?
Sada neka svako za sebe odgovori, pa onda nek razmisli da li je to svet u kom želi da živi i koji treba da ostavi svojim potomcima.
Pa kad odgovori, neka pogleda šta može da uradi u svom mikrosvetu kako bi promenio svet. Mislim da mi to možemo. Nego, eto, biće da smo se samo malo zbunili.
