Zašto, uprkos slavi i novcu, neke ličnosti s javne scene pred kraj života nemaju para ni za lečenje? To je pitanje na koje i mnogo veći umovi nemaju odgovor. Usnija Redžepova je poslednji primer nemara države prema svojim legendama. Potpuno u tišini otišli su na sličan način i Šaban Bajramović, Milovan Ilić Minimaks, Vera Ivković, a mi gotovo ništa iz toga naučili.Ovakva nevolja svakog može da zadesi od nas. Usnija je legenda kojom bi se ponosila i mnogo veća zemlja od Srbije. Igrala je više od 25 godina „Koštanu“ u Narodnom pozorištu, glumila pevačicu u filmu „Derviš i smrt“, primala je nacionalnu penziju, a gotovo da nema veselja i proslave bez neke njene pesme.Naša obaveza kao društva je da se udružimo i pomognemo Usniji. Ako ne možemo finansijski, makar da joj pošaljemo našu ljubav da što pre pregrmi nevolju koja ju je nezasluženo stigla. Nama su potrebni palijativni centri, u kojima o pevačici, kao i o drugim ljudima obolelim od neizlečivih bolesti mogu da se brinu na pravi način. To je pitanje dostojanstva, a ne novca. Svakom čoveku treba omogućiti odlazak takav da što je moguće manje trpi bolove, da se ne oseća jadno i ne moli da mu se prekrate muke.
