Vi ćete mene da propitujete? Je li? To ste smislili? Sa mnom tako više nikad nećete da razgovarate! Urlala je pre dva dana u slušalicu moje koleginice Danijele Luković ministarka bez portfelja zadužena za EU (priznaćete, čista ironija) Jadranka Joksimović. Da budem iskrena, ne znam šta je strašnije. Da li to što ministarka zbog funkcije koju obavlja daje sebi za pravo da ovako razgovara s novinarom, da viče i određuje ko šta sme ili ne sme da radi? Ili to što ne zna šta je posao novinara. Što joj niko nije rekao da novinari jesu tu da propituju. O tome da su nam stizale poruke od njenih kolega: „Ma, pusti je, ona sa svima tako razgovara“ neću ni da pričam. Dakle, draga ministarko, da vam objasnimo - ukratko - nije Lukovićeva te subote okrenula vaš broj da vas pita da li ste umorni i da li ste zbog previše obaveza stigli da jedete! Pozvala vas je za komentar na tekst. Ako izaberete da ne vidite poruku ili poziv, pozvaćemo vas još nekoliko puta. Ne zato što mislimo da je super da vas zavitlavamo, već zato što je to naš posao. Date izjavu i završimo priču. Vidite, nema mnogo filozofije. A ni mesta za viku i pretnje. Što pre to naučite, biće nam svima lakše.
