Beda i siromaštvo već su postali hronična bolest srpske prosvete. Jedan mali rendgen dovoljan je da dokaže ovu strašnu dijagnozu - trećina škola u zemlji nema mokri čvor, 200 uopšte nema ni vodu, a ljudi koji nam obrazuju i vaspitavaju decu zarađuju manje od čistačica i vozača u pojedinim agencijama i javnim preduzećima.
Da bolest uopšte nije bezazlena pokazuje i to da u Srbiji danas ima više od 165.000 nepismenih. Bolest je već uzela maha, pa niko ne kaže da je ministru prosvete Srđanu Verbiću lako u ulozi lekara.
Međutim, kao i svaki teško bolestan pacijent, prosveta je od Verbića očekivala da je bar podrži ako već ne može da je izleči.
Umesto toga, Verbić se konstantno krije iza odluka Vlade, odbijajući da, makar i rečima, stane uz svoje nastavnike.
Tako je i kad je Vlada odlučila da prosveti kratkoročno pomogne sa svega 7.000 dinara po nastavniku, Verbić hladno odbrusio prosvetarima - ko smatra da ova suma nije fer, može da je vrati.A zna se da teško bolestan pacijent neće odbiti pomoć ma kakva ona bila. Pitanje je samo dokle će s takvim lekarom dogurati.
Da li će nastaviti da grca do naredne injekcije od nekoliko hiljada dinara ili će se nekim čudom i ovaj lekar setiti da u rukama drži budućnost nacije i da je prosveta, koliko god bolesna bila, i dalje jedan od najvažnijih stubova društva.
