Izbori 2012. biće zapamćeni po veoma intenzivnim kampanjama većine stranaka. Političari su vozili traktore, izlazili na trgove, iskakali iz poštanskih sandučića, Fejsbukova, televizora... Bilo ih je i na brisačima, kvakama naših stanova, slali su SMS poruke... Bilo je teško ili skoro nemoguće promašiti sve blistave izume savremene političke propagande.
Nekako smo dočekali i ovu predizbornu tišinu. Zakon zabranjuje bilo kakva stranačka oglašavanja u medijima i agitovanje po ulicama 48 sati pred glasanje... I ako. I mi da se odmorimo od ovih spotova i propagandnih poruka. Ako baš nismo mogli da izaberemo tišinu, onda barem da biramo u tišini.
Jedino nisam siguran kako se definiše predizborna tišina na društvenim mrežama i forumima. Da li će sada grunuti kao virus ili će džentlmenski održavati zakonski nedefinisanu zonu Fejsbuka i Tvitera u uslovima kakve takve tišine?
Zbog ove kampanje deca nam zaboravila ko je Severina, a ko je Nataša Bekvalac... Generalno, smatram da države u kojima su političari glavne zvezde imaju neku dubiozu, a one gde je blagostanje nemaju pojma ko ih vodi.
Recimo, u Švedskoj i Danskoj građanstvo i ne zna koja je partija na vlasti, a kamoli kako se zove treći potpredsednik četvrte opozicione stranke. Kao što nikad ne saznamo ime vozača autobusa ili taksiste koji nas je besprekorno dovezao na željenu destinaciju, valjda je logično da to očekujemo i od naših političara. Da ćute i rade za nas. Zasad možemo samo da se nadamo da smo sa svakim izborima bliži skandinavskoj tišini, gde se ćuti i radi se, gde se budućnost definiše planovima, a ne obećanjima. Od ovolikih spotova i sletova počeli smo da navijamo za političke timove i stranačke golgetere... Umesto da navijamo za sami sebe.
