I eto, desilo se čudo neviđeno. I neočekivano. Vođa opozicionog bloka okupljenog oko SNS postao je voljom naroda predsednik Srbije. Čestitam. Ako je i neko verovao sve vreme u njega, to sigurno nisam bio ja.
Sada kada su prošli i parlamentarni i predsednički izbori, predizborna i međuizborna matematika dobija nove jednačine i nepoznate. Od tvrdog zaricanja na bratstvo i jedinstvo između SPS i DS došli smo u situaciju „možda“ i „videćemo“. Čak i železno „NE“ demokrata koaliciji sa SNS sada ima zvaničnu definiciju „malo verovatno“. Sve je ponovo u igri na parlamentarnom nivou, samo je predsednik nesporan.
Meni je to „glasam za DS, a oni su u koaliciji sa SPS“, ili „glasam za SPS jer su dobri sa DS, a oni posle pregovaraju sa SNS“, potpuno nadrealan koncept. Odličan eksperiment koji je obesmislio partijašenje izveli su mladi novinari onog internet portala kad su se u istom danu učlanili u sve stranke koje su toga dana imale otključanu kancelariju. Kao, smatra se da članstvo u stranci A automatski prestaje kad se učlaniš u stranku B, a dovitljivi novinari su se učlanili u čitavu abecedu stranaka. I nikom ništa. Čak ni plikovi im se nisu pojavili na stopalima od tolikog hodanja. Kad mogu partije da prave koaliciju, valjda i mi građani možemo da budemo članovi više partija.
Ispada da je glasanje kao da popuniš tiket, pa ako prođeš - dobro je, a ako ne, sačekaš sledeće kolo, pa odigraš zrelije. Mada, ovi što se klade nemaju to zadovoljstvo da vide ljute protivnike kako se dogovaraju o rezultatu.
U fudbalu ako se vara, radi se suptilnije... Da se navijači ne uvrede. Nije to politika.
