Postalo je već otrcano, istina, ali se omiljeni stih Ivice Dačića (nesuđenog premijera) „Ko bi reko čuda da se dese“ odlično uklapa u politički život Srbije. Ne samo što su se čuda izdešavala kad je reč o rasporedu političkih snaga i takozvanom koalicionom potencijalu pojedinih partija, već je još čudnije to što niko, ama baš niko, ne bi da zasedne u premijersku fotelju.Istina, Dačić se prvi prijavio, još u izbornoj noći, ali je naprasno utihnuo. Samo se našalio, ponela ga „pobednička“ atmosfera. A tihuju i ostali. Mole Borisa Tadića njegovi (ali i oni tuđi), ali ne vredi. Ne da se. Ućutala se i Jorgovanka Tabaković. Nećkaju se i ostali. Prebacuju vruć krompir iz ruke u ruku. Niko ne bi da se opeče. A ako sedne u vruću stolicu - glavnu fotelju u Nemanjinoj 11 - male su šanse da se ne opeče.Kako juče reče i novoizabrani predsednik Srbije, finansijska situacija nam je katastrofalna. Prazna kasa, kaže. Znamo mi to i sami, a zna i budući premijer. Gleda, valjda, i on kursne liste. Ode evro u božju mater, neko će morati da ga smiri. A ne gine mu ni težak rat s MMF (koji nam indirektno odande objaviše), jer ta ista kasa mora nekako da se napuni. O „ratu“ za Kosovo i Evropu da i ne govorimo. O radnim mestima, sirotinji, bedi, takođe. O tome su se napričali u kampanji za sva vremena, puna su im usta bila. Istrošili se. A sva je prilika, kako kažu i neki učeni ljudi, istrošiće se i taj ko se dohvati premijerske palice.Može mu to biti direktna karta za opoziciju, u najboljem slučaju. Ili za „put bez povratka“, kako juče nekima požele Ivica Dačić.
