Zaposleni očajnici
Besposlene ruke đavo brzo zaposli, reče poznati vladika. Takvih ruku u Srbiji je mnogo, pa đavo ima dosta posla. To dokazuju vesti sa stranica crne hronike, kojih će uskoro biti više nego sportskih.Neko može biti besposlen, a da je zaposlen, ali nezaposleni su najčešće i besposleni. Zašto ljudi idu na posao i kad ne primaju platu? Lakše im je kad imaju neku obavezu. Čovek oseća da je nekome potreban. Možda je glupo, ali mislim da je tačno.Ali to ne može doveka da drži čoveka. Bez para se ne može živeti, a skoro 1,4 miliona građana Srbije nema nikakva primanja ili ima neredovne prihode. E, tu ništa ne pomaže. To su očajnici.Ekonomija je najveći problem Srbije, a nezaposlenost njena rak-rana. Posao, to je reč koju, kad se probude, na pameti imaju milioni Srba, i oni koji rade, i oni koji ne rade. Ostalo je zanemarljivo.To nisu shvatili u odlazećoj vladi, a izgleda ni oni u dolazećoj. I jedni i drugi pričaju: deficit, budžet, strana ulaganja, grinfild investicije, kriza javnog duga, poboljšanje poslovnog ambijenta, smanjivanje korupcije, pretnje finansijskom sistemu, guverneru, obećanje da se plate i penzije neće zamrzavati, a PDV neće povećavati.Kad nemate posao ili ne primate platu, baš vas briga da li će biti krize javnog duga ili da li će se zamrznuti plate i penzije u javnom sektoru. „Dilema je da li da im se zamrznu plate?! Najbolje da se meni zamrzne ovo ništa što primam poslednjih šest meseci!“, reče moj drug pre neki dan.Možda je prošla vlada i imala nekog lufta, ova ga, čini mi se, nema. Ili će zaposliti ljude ili će... Ne znam. Da li su građani Srbije kadri da urade nešto ako ne dobiju posao?
