Srbiji nedostaju milijarde evra da bi vraćala milionske rate raznoraznih kredita i da bi isplaćivala plate i penzije. U Vladi priznaju da nam preti dužničko ropstvo, ali „ohrabruju“ da će novac za popunjavanje rupe u budžetu tražiti od Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i država koje su, kako kažu, voljne da pomognu Srbiji. Blago nama.Proteklu deceniju živeli smo na kredite. Pametan čovek kad uzme kredit sagradi kuću, kupi stan i auto ili uloži u neki posao. Neodgovoran je bahat, troškari na letovanje, garderobu, izlaske. Luduje, znate ono - ima se, može se. Kredit nije vratio, kamata je rasla, a banka ne oprašta. U zalog je uzela sve pokretno i nepokretno. Nesrećnik završi iza rešetaka, porodica na ulici kraj kontejnera.Srbija je, naravno, u drugoj grupi. Novac od kredita nije investiran u proizvodnju, infrastrukturu, privlačenje stranih investitora. Ne! Pare su završile u džepovima pojedinaca. Sad je stiglo vreme za naplatu, a mi nemamo ni paru. Kasa prazna.I šta je plan države? Pokušaće da uzmu nove kredite da vraćamo stare dugove. Priznajte, genijalna ideja (?!). Tako će nam za nekoliko godina za naplatu, umesto sadašnje 3,3 milijarde evra, dolaziti duplo više. Kojom pameću i sposobnošću će naša pokolenja to vraćati stranim fondovima? Smeši im se „svetla“ budućnost. Kad Srbija ne bude više mogla da vraća te dugove, ništa strašno. Može država i da se rasproda. Na doboš će ono malo profitabilnih kompanija poput Telekoma, EPS, ali i plodne njive, šume, izvori vode...Ishod je isti. Život kraj kontejnera. Ostaje nada da će neko za neodgovorno trošenje naših para zaista završiti iza rešetaka.
