Žrtve nemaju ime. Žrtve su žrtve bilo čije da su. Osim ako su srpske. Možda je teorija zavere da nas ceo svet mrzi, ali kada treba osuditi zločine nad Srbima, svet nekako po pravilu ostaje nem. Zabiju glavu u pesak i sve se zataška. A potencijalni krivci ostaju nekažnjeni. Da li će posle stravičnog svedočenja Albanca, koji je do detalja ispričao kako je naživo vadio srce Srbinu i učestvovao u trgovini organima, neko iz međunarodne zajednice reagovati i otvoriti Pandorinu kutiju, kazniti sve neposredne i posredne krvnike bez obzira na kom su položaju? Ili će, kao po običaju, nadležnosti da se prebacuju s jednog na drugog i tako unedogled. Pa dok se sve opet ne zaboravi. Vodiće se istrage, bivši tužioci i međunarodni predstavnici će po isteku mandata prati svoje biografije i savest objavljujući knjige i memoare. I opet ništa. Srbija i Srbi moraće da uspostave dobre odnose s Albancima i Kosovom jer u suprotnom sledi kazna.A šta će raditi Albanci? U demokratskom Kosovu će razni Tačiji i Haradinaji biti narodni heroji jer su oslobodili Albance „srpskog zuluma“. A to što su okrvavili ruke, što su pod njihovom dirigentskom palicom ubijani Srbi i vađeni organi, bože moj, sve je to zarad procvata nove države.Možda će nekad neko iz međunarodne zajednice shvatiti da nije fraza da je svaka žrtva ista i da svi zločini moraju kad-tad biti otkriveni, a krivci kažnjeni. Jer u suprotnom nikad neće doći do pomirenja, a mi treba da se mirimo s onima čije su ruke najkrvavije, a koji veruju da će zbog zaštite svetskih moćnika zauvek ostati nekažnjeni.
