Uvek sam se pitao odakle Tarantinu ideja za scenu sa satom u „Petparačkim pričama“. Znate ono kad dečak od očevog prijatelja dobija na poklon džepni sat koji je, između ostalog, u Vijetnamu krio u svom analnom otvoru. Da ga ne bi uzeli Čarliji.Znate odakle mi asocijacija.Zamislite samo kako će to izgledati u Srbiji za dvadesetak godina. Ali pre toga, ajde nekako satovi kojima su se ministri i direktori donedavno dičili pred prijateljima i ljubavnicama, a sada ih kriju. Šta ćemo sa krupnijim stvarima, kao što su džipovi, stanovi, jahte? Ma koliko da su analni otvori ministara, direktora i njihovih intimusa razrađeni dugogodišnjom partijskom praksom, teško je očekivati da sve što su pokrali od ovog naroda može tamo da se sakrije. Bedak.No vratimo se na satove. Ove od 1.000 evra, 5.000 evra, 55.000 evra, 100.000 evra. „Zarađene“ od plate od 1.000 evra. Zamislite samo, 2025. godina, nesrećno dete nekog nesrećnog ministra koji je (nadajmo se) omastio dugogodišnji zatvor 2013. godine. Na vrata mu kuca stariji nepoznat čovek.„Zdravo, momče. Dečko, slušao sam mnogo o tebi. Vidiš, ja sam bio dobar prijatelj tvog ćaleta. Zajedno smo pet godina čistili Srbiju. Nadam se da nikad to nećeš morati sam da iskusiš, ali kad su dvojica muškaraca u situaciji u kojoj smo bili ja i tvoj ćale, toliko dugo, moraš da preuzmeš odgovornost za onog drugog. Da sam ja sada u zatvoru, a ne on, tvoj tata bi sada pričao sa mojim sinom. Sine, imam nešto za tebe.“(Seda i izvlači skupoceni sat iz džepa).Sat koji vidiš kupljen je narodnim parama, za vreme mandata tvog tate, u jednoj maloj prodavnici u Parizu. Išli smo u neku posetu, pa smo imali malo vremena da potrošimo ono što smo očistili iz budžeta. Isto tako smo kupili gomilu drugih stvari. Bilo je to teško vreme, narod nije imao para, ljudi su bili bez posla, ekonomija je bila u rasulu, ljudi nisu imali šta da jedu. Najmanje što smo mogli da uradimo za sebe i državu u takvom očaju je da se malo opustimo. Beg od realnosti tražili smo u kupovini skupocenih stvari. Da bismo ublažili bol koju smo osećali zajedno sa ruljom.Na nesreću, sinko, jedan zli čika došao je na vlast 2012. Tražio je, monstrum, da položimo račun za sve te stvari koje smo kupovali. Za rođene pare naših ministarstava! Zamisli. Ja sam se snašao, ali sreća tvog tate bila je drugačija. Nije se izvukao. Znaš da je već 12 godina u zatvoru. Ipak, pre nego što je utamničen, i pre nego što su mu pokupili sve što je imao, sakrio je ovaj sat na jedino mesto gde ga niko neće tražiti. U svoje dupe. Tamo ga je držao pet dugih godina. Kad mu je 2018. u zatvor došao najbolji prijatelj, a to sam ja, izvukao ga je odande i dao ga meni. Nisam imao kud: da bih ga izneo iz zatvora i da bih ga jednog dana doneo tebi, morao sam i sam da ga stavim tamo gde sunce ne sija. I sada, mali moj prijatelju, dajem ovaj sat tebi.“Tarantino, crkni. Ti na filmu, Srbija uživo.
