Priznajem, nije mi Siniša Mihajlović simpatičan lik. Ni najmanje. Nije bio ni kao igrač, nije ni sada kao trener. Jednostavno, ne volim takve tipove. Namrštene, večito neraspoložene za bilo kakav vid komunikacije s ljudima oko sebe i uvek u središtu skandala. Što verbalnih, što fizičkih, što pljuvačkih. Nikako ne bih voleo da moje dete jednog dana bude nalik njemu, bez obzira na sve sportske uspehe koje je napravio, pa čak ni da mu bude uzor, a iscepao bih i svaku njegovu sliku kad bih je video u detetovoj sobi.Arogancija koja izbija iz njega naprosto iritira, jer taj vam se nikad neće nasmešiti u prolazu, niti vam odgovoriti na vaše „dobar dan“, a dok je bio igrač, pokušaji da telefonom porazgovarate s njim bili su potpuno uzaludni. To se u određenim društvenim naukama zove kompleks više vrednosti, a uveren sam i da sebi u ogledalo često persira. Nekako mi liči na takvog čoveka.Njegov dolazak u reprezentaciju Srbije nimalo mi se nije svideo. Počeo je s nekim glupim pravilima ponašanja, kao da je on vlasnik reprezentacije ili da je bogomdan da postavlja moralna načela. On, koji je pljunuo čoveka u lice. Svog kolegu sportistu. To mi je naprosto bilo toliko dvolično i jadno da mi je pripala muka, baš kao i ono da je ključna prednost igranja u reprezentaciji poznavanje reči nacionalne himne. Bljuvotina klasična!Ipak, bez obzira na sve nuspojave koje dobijam na samo pominjanje imena Siniše Mihajlovića, ne mogu da budem toliko subjektivan i ne uočim sve pozitivne strane toga što je na selektorskoj funkciji. Nacionalni tim nije imao fizionomiju, ali je polako dobija. Nacionalni tim nije imao budućnost, ali je polako dobija. Nacionalni tim nije imao podršku, ali je polako dobija. Mnogo toga nacionalni tim Srbije nije imao pre nego što je došao Siniša Mihajlović, ali polako dobija s njim na klupi.Za razliku od Škotske, mečeve protiv Velsa i Belgije sam gledao, a na ovom u Beogradu čak sam bio na stadionu i prijatno se iznenadio. U ekipi igra gomila klinaca, niko nema strah od protivnika, na tribinama nema uobičajenih zvižduka već posle pola sata igre, nije ih bilo čak ni posle gola primljenog u prvom poluvremenu. To je pomak nabolje.Momci su izgubili, ali se nisu brukali kao nekada ranije znatno jednostavnijim mečevima, pa je jasno da je taj, meni potpuno antipatični Siniša Mihajlović uradio nešto dobro. Evidentno je da reprezentacija izrasta u ozbiljan tim, za šta je naravno potrebno vreme i, jednostavno, ovu generaciju treba podržati. Ako to zahteva i podršku Siniši Mihajloviću, ja je nevoljno dajem. Samo da nas fudbaleri konačno obraduju.
