Napokon je gotovo... Moram vam priznati da sam jedva čekao da se završi „meč decenije“ na Maksimiru pa da se svi polako vratimo u surovu realnost. Ložili smo se poslednjih dana da ova zemlja poseduje dobre fudbalere, ali Mihajlović i njegovi puleni postarali su se da se konačno manemo ćorava posla i prestanemo da verujemo u bajke. Godinama su prethodnici udarnički kopali rupu u koju je trebalo sahraniti srpski fudbal, a Siniši je pripala čast da baci poslednji grumen zemlje u jarugu, a zatim lopatom dobro utaba zemlju nad humkom ne bi li se slučajno pokojnik povampirio.Jedno je sigurno, za njegovog mandata vaskrsnuti neće sigurno jer Miha tako dobro radi svoj posao i još bolje sastavlja startne postave da bi mu pozavideli svi njegovi prethodnici. Iako se tvrdoglavog Mihe nećemo lako otarasiti, raduje me činjenica da vreme radi za nas jer od Siniše nema goreg. Kad bolje razmislim, veliku krivicu za ovo što nam se dešava ne samo u Zagrebu već i tokom kvalifikacija jeste muzika Sinišine mladosti. „Brazil, meni treba Brazil...“ od starta kvalifikacija su omiljeni stihovi selektora Srbije. Logično, zato što njemu, kao i Balaševiću, „manje smeta prvenstvo sveta neg prazan džep“. Uostalom, kako čovek da ostane imun kad ga Faljijevi „orlići“ tugaljivo, kroz suze, vataju na emocije po Staroj Pazovi pevušeći stihove Mikija Mećave „Samo me povedi, nije važno gde, ostaviću sve zbog tebe“? Stavite se u situaciju gospodina kome ceo Maksimir skandira „Siniša, ostani“ i videćete da pomenuti ne prestaje da, poput Bore Čorbe, „ratuje sam“.Nego, Srbija sutra igra protiv Škotske. Mislite o tome...
