Nisi pročitala motivacioni govor profesorke Rajne Dragićević?!, u čudu me je pitala prijateljica. Na moj negativan odgovor, poturila mi je telefon pod nos i rekla: „Čitaj, najbolji govor ikad održan.“ Čitam i ne nailazim ni na šta drugo osim mnogo ogorčenosti i mržnje usmerene protiv bogatih i starleta. Bilo je tu i lepo upakovane mržnje prema „izmišljenim profesijama“ i ismevanja njihovih naziva na engleskom jeziku.
Zašto ste vi, poštovana profesorka, morali tako agresivno da branite (da ne kažem) izdignete vašu profesiju u odnosu na sve ostale? Šta vas je podstaklo na to? Ljubomora prema lepim ženama i bogatim ljudima? Manja plata u odnosu na ljude koji su postigli uspeh bez diplome? Pa vi bi, poštovana profesorka, bar trebalo da znate da se ljudska vrednost ne meri profesijom. Zar je pošteni seljak manji čovek od nekog nadobudnog prosvetnog radnika? Daleko od toga da želim da omalovažim vašu profesiju (za taj posao ste, ipak, vi bez premca). Želim samo da skrenem pažnju na vaš „akademski fašizam“, kojim pozivate na linč svih onih koji se ne uklapaju u vašu viziju sveta. Podsetiću vas da su ne tako davno ljudi iz IT sektora promenili svet, a nisu imali diplomu.
Lopova i prostitutki vazda je bilo, i to je neosporno, ali sama vaša priča o njima dala im je na značaju. I „profesor“ je nekada bilo izmišljeno zanimanje. Svako zanimanje mora jednom da nastane. A profesora isto ima sjajnih, ali i onih štetnih po decu. I još nešto, mi koji smo manje srećni od onih koji rade u državnim firmama, a ipak više od onih koji nemaju posao, moramo da se zovemo svakojako. Kamo sreće da je više stranaca i više stranih radnih mesta na kojima bismo mi radili za stranu platu.
Pustite neka vreme pokaže da li je „art direktor“ potreban ili ne. Jer evolucija se dešava svugde.Katarina Martić zamenica urednika Vesti
