Dok pola Srbije ne može da spava od ovih tropskih vrućina, koje meni kao letnjem detetu nimalo ne smetaju, mi fudbalski zaluđenici imamo drugih problema koji nam izazivaju nesanicu.
Legnem tako noću i razmišljam ko će pojačati moj tim ovog leta, pa umesto ovaca, kad zatvorim oči, brojim sve one koji su proteklih mesec i po dana „potpisali za nas“.Ionako dobar deo njih u fudbalskom smislu spada u kategoriju onih životinja koje preskaču ogradu dok se vi uspavljujete.Tamo negde pred zoru, kad uspem da se setim svih onih koji su na Guglu i Vikipediji povezivani s „ovima mojima“, pa su nas zaobišli u velikom luku, kao i onih koji su sada tu, postavim sebi isto pitanje - hoću li i u decembru na svom starom mestu gledati ove moje.Grozim se zime, svih onih džempera, jakni, kaputa, kapa i rukavica, ali pristajem na svaki vid smrzavanja i tamburanja po tastaturi zaleđenim prstima na minus 50 samo da ponovo gledam ove što nose grb mog kluba u dugim rukavima, dok s druge strane terena stoje neki kršteni timovi koje znam i iz kladionice.Nekako sam se zasitio da u tim zimskim mesecima gledam samo ovu našu Jelen Superligu pred 1.000 ludaka. Ja ženi, roditeljima i prijateljima uvek mogu da kažem kako na stadion idem jer mi je to posao, a na šta li se ovi ostali nesrećnici vade, zaista ne znam. I dobro, dok ja tako jedem sam sebi džigericu zbog bezuspešne potrage za odgovorom na pitanje s početka teksta, sedative nekako pronalazim u činjenici da su ovi Ljubinkovi klinci uspeli da se plasiraju u polufinale Evropskog prvenstva.Ajde, deco, samo napred, igrajte velike mečeve, jer u srpskim klubovima možete samo da igrate mečeve protiv velikih klubova, pošto veliki meč na ovim prostorima već dugo niko nije odigrao.
