Kad sam prošle godine u maju uzela u naručje malu Ljubicu Adamić (2) i osetila kako njeno malo srce jedva kuca i da joj zbog toga život visi o koncu, pomislila sam: „Ovo dete mora da živi, ne smemo da ga ostavimo na milost i nemilost.“ Rešili smo da pomognemo. Pisali smo tekstove u Kuriru i nadali se da će država i ljudi da se smiluju. Iako je trud bio veliki, 120.000 evra ipak je bilo previše novca. I pored toga, njen otac Šimi nije odustao. Borio se svim srcem. Neumorno. Godinu dana smo se redovno čuli telefonom. Pričao mi je šta radi, kako napreduje sakupljanje novca i kako je Ljubičino zdravlje. Divila sam se čoveku koji se borio kao lav. Hrabro i uporno. Kao što samo može roditelj za svoje bolesno dete. Šimi je išao od čoveka do čoveka po Francuskoj i Austriji i molio za pomoć. Sam je prikupio skoro 40.000 evra, ali to je bilo to. Ni makac se više nije moglo, a za Ljubičin život trebalo je 120.000 evra. Malo, malo, pa me je zvao, apelovao za još jedan tekst u Kuriru. Našli smo način da mu svaki put izađemo u susret.Vremenom, Ljubicu je slabost stigla i malecka lepotica završila je u bolnici u Beču, na mehaničkom srcu. Šimi je bio očajan. Videla sam njegovu nemoć i suze u očima. Odrastao čovek je plakao jer ne može da nabavi novac za život svog deteta. Kurir nije mogao da ostane nem na to. Nismo mogli da gledamo smrt, a da pišemo o estradnim ili političkim prepucavanjima i da nas bude baš briga. Mi nismo ti bezosećajni snobovi. Mi smo novine i novinari s dušom. Rešili smo da preuzmemo odgovornost za novac. Svakog dana smo zvali političare, biznismene, pevače. Neki su se i sami javljali. Odjek je bio ogroman. Ostatak novca sakupljen je za 12 dana. Ljubica je dobila novo srce, a svaki moj kolega je juče zbog te vesti imao lepši dan i bio je ponosan na svoju redakciju. Na Kurir.
