Milojko Pantić, jedan od najboljih sportskih komentatora na prostorima bivše SFR Jugoslavije, prilično je izblatio svoje ime, i to pod stare dane. Šta drugo reći o čoveku koji nas je od 1972. godine svojim komentarima bacao u trans i zasmejavao do suza s najvećih planetarnih takmičenja, a kome je na pragu osme decenije života najveća razonoda postala da izigrava glavnog pajaca i dežurnog pljuvača u svim sferama?Mnoge generacije odrasle su uz Pantićeve komentare tokom živih prenosa, ali i istorijske rečenice poput onih: „Tribine se žute - sve je u narandžastom“, „To je 12. pogodak Save Miloševića za Saveznu Republiku Nemačku“, kao i legendarnog otvaranja neba na beogradskoj Marakani, onih čuvenih: „Gospodine Galer, imate li časovnik?“, odnosno „Gospodine Pedersen, zaista zaslužujete takvo prezime“. Međutim, miljenik nacije, koji nas je izluđivao i nervirao, ali u isto vreme i uveseljavao svojim lapsusima, očigledno nije shvatio da je došlo vreme da se povuče i počne da šeta kućnog ljubimca po nekom od beogradskih parkova. Umesto toga, Milojko je ostao na sceni, koja se drastično promenila, a on, da bi ostao u fazonu, otišao je previše daleko, toliko da je prešao granicu umerenosti i dobrog ukusa.Pljuvati svoj nacionalni tim i želeti mu sve najgore u duelu s najvećim rivalom je potez za svaku osudu, a da stvar bude gora, Pantiću to nije jedini greh. Taj isti komentator je klečeći na kolenima usred svoje autorske emisije molio gledaoce da zaokruže ime njegovog favorita na izborima za predsednika Srbije, pljuvao igrače na poluvremenu ne znajući da je i dalje u prenosu uživo i još mnogo toga.Šta se to dogodilo da se Pantić pretvorio u čoveka vrednog prezira? Odgovor je suviše jednostavan. Kada je on bio prva faca RTS, a ćopavi Zagorac po zemlji hodao, druge televizije nisu ni postojale, pa je tradicija nalagala da se komentatoru, kao i novinarima državnih glasila plaćaju putovanja i ručkovi, gura lova u džepove, nameštaju najbolje ribe.Pomenute usluge vraćali su svojim „objektivnim“ komentarima, zbog kojih su klubovi zgrtali velike pare na transferima, prodavali mačke u džaku po inostranstvu za debele pare, a ljubav između sportskih novinara i sportista, tačnije funkcionera je cvetala. Ipak, simbiozi je došao kraj, pa su pametni sišli sa scene i otišli u zasluženu penziju, u kojoj ne žele da ponovo prljaju ruke i menjaju dresove, pa sada u miru i daleko od očiju javnosti lagano krckaju ušteđevinu. Pantić to nije shvatio, ili nije želeo da prizna da je njegovo vreme odavno prošlo, pa je odlučio da nastavi na način koji njegova generacija jedino poznaje. Uvalačko novinarstvo je bio jedini put ka uspehu, dobar sportista je onaj koji dobro plaća, a najbolji onaj koji najviše plaća. Vremena su se, međutim, promenila, a i ova mala bara je prepuna krokodila, pa je Milojko brzo provaljen, ismejan, ispljuvan, a sada je i navukao na sebe gnev čitave nacije.
