Kao što smo apsolvirali u našoj jučerašnjoj kolumni: nisu velike nacije te koje „rađaju“ velike ljude, nego veliki ljudi uz mnogo napora stvaraju velike nacije. Takođe smo apsolvirali da nacije ne vole velike ljude - naprotiv, da im se odupiru, nazivaju ih antihristima i nemačkim špijunima - a to zato što veliki ljudi remete lagodnost nacionalnih inercija i rutina, odvikavaju nacije od lenjosti i drugih loših nacionalnih osobina i - što je najgore - milom ili (češće) silom nateraju nacije da se okanu fantaziranja i late posla.
Gvozdeno je pravilo da se u svakoj naciji s vremena na vreme pojavi poneki veliki čovek, ali ne pođe svakom velikom čoveku za rukom da od svoje nacije napravi veliku naciju - daleko od toga - nekad pobedi veliki čovek - slučaj Petra Velikog i Rusije - nekad pobedi narod - kao što je to bio slučaj s našim narodom koji je pobedio (neke i ubio) najmanje četvoricu velikih ljudi.
Od kojih je jedan od većih bio kralj Milan Obrenović, koji je u kolektivnom pamćenju Srba ostao „zabeležen“ kao lola bekrija, kurvar, kockar, raspikuća i nesposobnjaković, što je - kao što redovno biva s našim kolektivnim pamćenjem - daleko od činjeničnosti.
Doduše, Milan Obrenović nije bio s raskida da popije poneku, da kresne neku sojku ili da odigra koju partiju, ali čekajte, sve to rade i prigradski kontroverzni biznismeni, zašto ne bi radio i kralj.
Faktografija govori nešto sasvim drugo o Milanu Obrenoviću. Pa kaže: Kralj Milan je bio blistav francuski đak, prijatelj velikih francuskih pesnika, uključujući Bodlera, liberal, za čijeg je vakta - i zahvaljujući čijoj diplomatiji - Srbija stekla punu nezavisnost.
Osim toga, kralj Milan je bio i sposoban oficir koji je formirao i dobro opremio (da bi imali čime da mu kasnije ubiju sina) prvu srpsku stajaću vojsku, koji je izgradio prvu (tada jednu) železničku prugu u Srbiji - Beograd-Niš, po kojoj vozovi saobraćaju i danas (brzinom manjom od one s kraja XIX veka), koji je, nadalje, postepeno povezivao Srbiju sa savremenim tokovima u Evropi i svetu.
Jednom rečju: Milan je za relativno kratko vreme uradio toliko dobrih stvari da ga je naš narod - ondašnja njegova bašibozučko-brabonjska politička elita - naprosto morao omrznuti i početi da mu radi o glavi.
O kojoj su mu umalo i uradili u pokušajima četiriju atentata: Terazijskom bombom, Ilkinim i Ivandanjskim atentatom i - najbizarnijim od svih srpskih atentata, kojima je legion ime - atentatom govnima iz smederevskog klozeta, o čemu je moja neznatnost višekratno pisala.
Milan nije bio ni naivčina. Uvidevši da džaba kreči, a i da peti atentat ne bi uspeo, kralj Milan je abdicirao i (nedugi) ostatak života proveo kao slobodan čovek. Umro je u Beču 1901. godine, a njegovo telo je po njegovoj izričitoj želji preneto u Krušedol. Milan nije hteo da bude sahranjen u Srbiji. Ali i u toj svari je džaba krečio. Posle 17 godina Srbija se teritorijalno proširila do njegovog groba.
