Jer, ukoliko stvari nastave da idu smerom u kome idu - a u ovom trenutku ne vidim u kom bi drugom smeru mogle krenuti - Beograd s kraja dvehiljadedvadesetih biće sličan Prištini s kraja sedamdesetih. Sigurno se sad pitate - mladi ste, pa se ne sećate - šta se to događalo u Prištini sedamdesetih što bi se moglo dogoditi u Beogradu dvehiljadedvadesetih. Evo šta, što reko Blic.
Tih godina se Priština - koja je iz aviona izgledala kao jedinstven grad - definitivno raspala na dva dela - deo srpski i deo albanski. Ono što je po sili nužde (i pendreka) moralo biti zajedničko - pošta, bolnica, narodna milicija, vodovod, kanalizacija, elektrodistribucija, poreska uprava itd., to je bilo zajedničko.
Sve ostalo je bilo pola srpsko, pola albansko. Uključujući famozni prištinski korzo, čijom su levom stranom šetali Albanci, desnom Srbi - ili obratno, davno bilo pa se zaboravilo - koji bi posle korziranja odlazili na kafu ili pivo u ekskluzivno albanske i ekskluzivno srpske kafane (kafići su još bili stvar daleke budućnosti).
Zvanična verzija plasirana preko tadašnjih medija - koji su bili isto ovoliko lažovski kao i današnji, samo su pismenije lagali - ispredala je priču o uzoritosti prištinskog, kosovskog uopšte, bratstva i jedinstva i ogromnom napretku političkog sistema socijalističkog samoupravljanja, ali to je bio najobičniji medijski pičkin dim.
Na terenu je vladao apsolutni aparthejd, istovetan aparthejdu u Južnoafričkoj Republici - na koga su zvanični Beograd i zvanična Priština osipali drvlje i kamenje - s tim što faktor segregacije nije bila boja kože, nego jezik i nacionalna pripadnost.
Osim u pokrajinskom komitetu i po opštinskim komitetima SK - a znamo kako su se komiteti posle pokazali - osim bazične i poslovne, nikakve druge komunikacije između albanske i srpske zajednice nije bilo.
Znamo kako je to završilo. Na Kosovu je najpre krenula serija žestokih pičvajza, koji nisu rešavani dogovorima, pregovorima i kompromisima, nego represijom, što je za rezultat imalo otcepljenje naše „južne pokrajine“, koju je veliki državotvorac, Koštunica, u poslednji čas „sačuvao“ tako što ju je uturio u psihodeličnu Preambulu. Kosovu, dakle, nije bilo spasa, ali nije propalo. Mnoge stvari ovde ne propadaju na taj način.
Nama tradicionalno nema spasa, ali nama toliko puta nije bilo spasa, toliko puta nismo propali, da se lako može dogoditi da sledeći put propadnemo. Iz sledećih razloga. Razlog br. 1: aparthejd. Da u Beogradu još postoji korzo - a sedamdesetih ga je bilo i u Beogradu - taj bi korzo ličio na prištinski korzo iz sedamdesetih godina prošlog veka. Desnom stranom korzoa bi, kao desničari, šetali članovi Visoke partije, ćaciji i Visoka Klijentela, levom stranom bi šetali Visoki antiprotivnici, studenti i studentski prijatelji koji su - ovo je važno za nastavak priče - uglavnom desničari.
Prekardaših. Nastavak u sledećem broju.
