BEZ RUKAVICA: Klevete koje ugrožavaju živote
Opozicija bi i dalje mogla da udara vlast i levo i desno, vlast da uzvraća na isti način, ali u svakom trenutku bi morala da bude prisutna svest da u nekim slučajevima takvo nadgornjavanje može da nanese nepopravljivu i nemerljivu štetu.
Uzmimo primer Miroslava Aleksića, zvanog Miki, narodnog poslanika i predsednika Narodnog pokreta Srbije. On se poslednjih godina profilisao kao istaknuti predstavnik opozicije, što, između ostalog, duguje i svojoj hrabrosti - nije se bojao da govori ni o temama u koje uopšte nije upućen. Ali sve su to bile priče na opšte teme, paušalne kritike, od kojih ni vlast nije imala neku veću štetu ni Aleksić korist - status opozicionara prati ga kao usud.
Sad je Aleksić, međutim, prekoračio granicu iza koje više nije fikus na političkoj sceni, već otrovni bršljan.
U skupštinskoj raspravi o Zakonu o presađivanju organa Miroslav Aleksić je, nemotivisano i bez povoda, izrekao niz gnusnih uvreda na račun naših lekara i zdravstvenog sistema, i posejao sumnju da se doniranim organima trguje kao što su to radili teroristi OVK sa organima Srba zatočenih u zloglasnoj „žutoj kući“!
Oklevetani lekari umeće sami da se zaštite, i nije cilj ovog teksta da ih brani od opozicionog poslanika koji ih je napao. Sudu javnosti prepuštamo i nonšalantnu relativizaciju zločina počinjenih u „žutoj kući“. Ali ovakve priče u kontekstu doniranja organa i njihovoj transplantaciji nanose štetu - slobodno možemo reći: sa smrtnim posledicama! - i ne smeju da ostanu bez glasne i jasne reakcije.
Po broju presađenih organa preminulih pacijenata Srbija se nalazi na samom začelju liste evropskih zemalja. Razlozi su višestruki: nedostatak stalnih kampanja dovodi do toga da u društvu i dalje vladaju teorije zavere i verske predrasude u vezi s donorstvom; neka loša zakonska rešenja dovela su do toga da je tek nedavno počela izrada novog spiska potencijalnih donora; porodice u velikom broju slučajeva odbijaju da daju saglasnost za transplantaciju organa svojih preminulih bližnjih...
I na sve to onda dođe Miki Aleksić da javnosti poruči da doniranje organa nije plemeniti gest koji spasava jedan ili više života, nego biznis pokvarenih lekara! Drugim rečima: glupi ste ako zaveštate svoje organe jer ćete tako samo pomoći nekim lekarima da se obogate!
Nema sumnje da će izvestan broj građana - ionako sklon teorijama zavere i sputan predrasudama - poverovati narodnom poslaniku, i da će se ovaj slaboumni govor odraziti na uspeh kampanje čiji je cilj da Srbiju odlepi sa dna one liste s brojem presađenih organa koju smo pomenuli.
Hoće li Aleksić biti zadovoljan efektima svog skupštinskog istupanja? Možda da, možda ne, pitanje je da li je uopšte svestan šta je kazao.
Ali ovo su činjenice. U ovom trenutku u Srbiji 1.228 pacijenata aktivno čeka na transplantaciju organa koji im mogu spasti život. Skoro polovina njih iščekuje presađivanje bubrega - oko 600 odraslih bolesnika i oko 40 dece.
Ostali čekaju rožnjaču, jetru, srce...
Miki Aleksić može da ne voli vlast u Srbiji, može da mrzi Vučića, i nikome ne mora da objašnjava zašto. Ali šta ima protiv ovih ljudi kojima je presađivanje organa donora praktično jedina šansa za život?
