Kao takva, privatna, u kafanama i na ulicama svima dostupna osoba koja je naqwqrz nosila titulu „potpredsednik DHSS-a“ - koja je, kako juče pomenuh, imala otprilike istu političku težinu kao titula Nj. E. Qwrz od ovce - moja neznatnost je u demokratskoj javnosti percipirana kao idealna veza za kontakte s glavešinama i završavanje poslova preko veze na tadašnjim najvišim mestima, koja su - kako se relativno brzo pokazalo - političke moći što se tiče - bila jedva nešto manje ekselencije qwrčevi od ovce od mene.
Zvala me je tih meseci i ala i vrana da starih i vojničkih drugarstava radi i spasenija duše svoje, preko veza „na vrhu“ s kojima, osim na povremenim trandibalovima, nisam bio u vezi - sređujem prekoredne operacije kukova, da preko veze ulazim u posed nekih potkrovlja u Proleterskih brigada, koja bi predlagač posle renovirao i prodavao, a profit se delio na ravne časti...
Nije bilo nepoznato da je Vladan Batić, tadašnji ministar pravde, bio moj bliski sledstveni, u tom su smislu sa svih strana stizale molbenice da sređujem premeštanja osuđenih za teška krivična dela u zatvorske jedinice s manje strogim režimima, da preinačujem sudske presude, da, kao da sam božemeprosti Desanka Maksimović, tražim pomilovanja.
Sve je ipak zajebala jedna dama koja me je pozvala telefonom i zatražila da joj zakažem sastanak kod Đinđića da bi s njim u četiri oka rešila neki imovinski spor sa svekrvom.
I to je tako trajalo mesecima. I to nisam mogao eskivirati. Džaba sam često menjao pripejd SIM kartice. Ko danas promenim karticu, ko sutra me opet neko zove. Srbija možda jeste velika tajna, ali srpski telefonski brojevi nisu.
Sami ti učestali pozivi i nisu bili neka muka duhu - bilo je čak i komičnih - ali mi je teška muka duhu bilo to što su mi manje-više svi koji su preko mene tražili pogaču - kad bih rekao da to ne mogu ili naprosto neću da radim - na ovaj ili onaj način, ponekad i otvoreno, stavljali do znanja da sam ženski polni organ, loš drug i da neću da „učinim“.
Čudo je ljudska psihologija: često sam se tako i osećao.
U to vreme sam ovako mislio: Stare navike teško umiru. S vremenom će se Srbija institucionalizovati, urediti, pravila će zavladati i onda će se svi poslovi (hajde da ne preterujem; manje-više svi) rešavati i završavati regularnim kanalima.
I bogme beše se krenulo u tom pravcu. Kao što sam stotinama puta pisao, nije me čudilo što su se institucionalizaciji i zavođenju pravila usprotivile „poražene snage“, čudilo me je - isprva malčice, potom sve više, dok me na kraju nije zaboleo qwrz - što su se tome protivili građani „građanske Srbije“.
Nastavak u sutrašnjem broju.
