FAMOZNO: ĐINĐIĆEVI JEHOVINI SVEDOCI
Jedan od takvih je Jovo Bakić, koji je u počecima svog javnog delovanja kompetentno uočavao i analizirao strukturalne manjkavosti ovdašnje vlasti i opozicije, da bi onda u jednom trenutku eskalirao i u Jova Bakića. Drugi takav je Nemanja Rujević - za koga držim da neće eskalirati u Jovu Bakića - koji je to još temeljnije činio, uz napomenu da ni jedan ni drugi - verovatno zbog manjka životnog iskustva - nisu uočili strukturalnu manjkavost ovdašnjeg političkog sistema sa ugrađenim self destruct kodom. Mislim na stvarni, ne papirnati sistem zasnovan na metafizičkom baljezganju i trvenju između radikalskog nacionalističkog hepatitisa A i građanskog nacionalističkog hepatitisa B, zbog čega se, uprkos brojnim smenama vlasti, neprestano vrtimo u začaranom krugu u kome „vazda nikad ovako nije bilo“.
Da ne dužim: u tekstu u Danasu, naslovljenom „Kvadratura Lompara“, Nemanja Rujević iznosi smatranja na temu prihvatljivosti Mila Lompara kao kandidata studentske liste i kritikuje Mariniku Tepić zbog izjave „da neko kao Lompar ne može biti predsednik Srbije, bez obzira na slogan: Ili Srbija, ili Mafija“. Rujević, nadalje, naglašava da Lomparovi stavovi po nacionalnom pitanju jesu politički mainstream, a da Marinikini i njegovi (Rujevićevi) nisu, ali da to predsedničkom kandidatu „može biti samo plus ako može da pobedi“.
Šta je plus u tome da pobedi kandidat čiji su politički stavovi suprotni od njegovih, Rujevićevih (uzgred i mojih), autor će valjda objasniti u nekom od sledećih tekstova, tim pre što je odlično „pročitao“ Lompara i kaže da uz „Lomparove sladunjave tirade o prevazilaženju podela“ i studentariji koja „ne treba da bude ni levica ni desnica“ uvek idu i priče o „duhu samoporicanja“ i „diskretne najave obračuna sa odsutnim neprijateljima i nevoljenim medijima“.
Sledeći ulomak je još interesantniji, pa ću ga citirati: „Deo čaršije, nazovimo ga ‘moralni apostoli’, dođe kao latentni nastavak belih listića. Oni izražavaju gađenje prema nekim potezima studenata, prema pominjanju Kosova, a svakako i prema Lomparu. Njihov moto je pre da budu ispravni nego da pobede.“
Prvo: šta je sporno u tome „motou“? Lično držim da je važnije biti ispravan, tj. ne odustati od svojih političkih uverenja, nego pobediti glasanjem za kandidata koji zastupa uverenja dijametralno suprotna mojim, u nadi da će glavni politički faktor u Srbiji - neočekivana sila koja rešava stvar - kandidata presaldumiti i povesti ga putem pravednika.
Tragikomična je žudnja srbskih luzera (svih boja) da „pobede“ po svaku cenu, koja je, u stvari, donekle upeglana politička filozofija onog Vukovog predsednika odbora SPO, rapalja iz Donjih Pripizdinaca, koji je šefu stranke rekao da će za njega glasati tek kad bude na vlasti.
Nastavak u sutrašnjoj kolumni.
