pisali o tzv. multivektorskoj diplomatiji kao podesnom konceptu spoljne politike Srbije čijim praktikovanjem bi država mogla da održi korektne odnose s glavnim međunarodnim akterima i da istovremeno zaštiti svoje vitalne nacionalne interese. Pošli smo od proklamovane koncepcije „četiri stuba“ naše spoljne politike, destilišući i dinamizujući ovaj koncept, praveći od njega koncept multivektorske diplomatije u kojoj bi prioritet bila tzv. gradualna integracija države u EU (jer za više trenutno nisu spremne ni EU ni Srbija), a što bi omogućilo održavanje pragmatičnih odnosa i s drugim svetskim silama - SAD/Britanijom i njihovim evroatlantskim partnerima, Kinom, Rusijom i globalnim jugom (Indija, Brazil, Afrika itd.). Međutim, vođenje jedne ovako složene spoljne politike zahteva preciznost, kao što se preciznost u dodavanjima zahteva od fudbalskog tima na sredini terena, kako bi uspeli da loptu prebace napadačima da bi oni postigli koji gol.
No, i fudbalskim timovima i spoljnim politikama biće lakše da budu precizni ukoliko imaju određeni koncept „igre“ nego ako se dodaju nasumično tek kad se neko spontano „otvori“, jer ovo drugo nije čak ni taktika, a kamoli strategija. Multivektorsku spoljnu politiku je lakše voditi ako se ona sprovodi unutar koncepta tzv. univerzalne spoljne politike. Univerzalna spoljna politika je naprosto ona koja se rukovodi univerzalnim ljudskim vrednostima miroljubive koegzistencije i saradnje među državama i narodima. Mi smo već imali iskustvo ovakve univerzalne spoljne politike u konceptu nesvrstanosti Titove Jugoslavije, pri čemu je nemoguće opet realizovati takvu nesvrstanost jer niti je Srbija Jugoslavija, niti su blokovske podele u svetu identične tadašnjim. To znači da treba odbaciti težnje ka nekoj grandioznoj okupljajućoj nesvrstanosti tadašnje Jugoslavije, koja je bila ozbiljan međunarodni faktor sa uticajem na ishode glasanja u Generalnoj skupštini UN, dok bi težnja ka tome sad za Srbiju bila ne samo nemoguća već bi i izazvala nepotrebno prenaprezanje spoljnih kapaciteta koji se ne bi mogli koncentrisati na svoje primarne zadatke. A ti primarni zadaci su održavanje korektnih odnosa sa svetskim i regionalnim silama, kao i s komšilukom, što je neki minimum obaveznih figura bilo koje spoljne politike. Ovo je opet lakše ako se izbegava da država vodi tzv. parcijalnu spoljnu politiku pretpostavljajući interese sopstvene bezbednosti univerzalnim vrednostima, kao što to trenutno rade neke države koje participiraju u najznačajnijim strateškim i oružanim konfliktima našeg doba.
Nasuprot tome postoje zemlje koje upravo teže univerzalnoj spoljnoj politici, poput Kine (i nekih evropskih sila), poštujući međunarodno pravo i pozivajući na mirno rešavanje postojećih konflikata. Neće Srbija nikad biti sila ranga Kine ili čak ni Španije, ali ono što joj može obezbediti status odgovorne regionalne sile je upravo ovakva univerzalna spoljna politika koja bi otklonila podozrivost u komšiluku da imamo bilo kakve ambicije da destabilizujemo region, a koju bi pozdravili i uticajni međunarodni akteri, ne dovodeći u pitanje našu ukupnu multivektorsku diplomatiju.
