Hajde da tu preku stvar postavimo ovako: Pošao, recimo, dilber iz Gornjeg Milanovca u Svilajnac, na nekoj od raskrsnica skrenuo u pogrešnom smeru i završio u Zaječaru. To se događa češće nego što se misli - i meni se događalo - što, međutim, ne znači da je zalutali dilber loš vozač, a pogotovo ne da je loš čovek, znači samo to da ima problema s pažnjom i/ili orijentacijom.
Uobičajilo se u Euromahali smatrati - a vidim da i Rujević tako smatra - da moja neznatnost osuđuje i popreko gleda na onih 94 odsto populacije koja je uskratila podršku Đinđiću, pa sada - u stvari već četrnaest godina - seiri što ih je sustigla pravedna kazna u vidu Visokog Režima. Tako se uobičajilo misliti poglavito zato što većina žitelja Euromahale - među njima i neki koji bi to po stepenu obrazovanja morali razlikovati - ne razlikuju ironiju od zlobe, a skepticizam od mirenja sa sudbinom.
Stvar stoji ovako: Moja neznatnost na sve one - a legion im je bio ime - koji su uskratili podršku Đinđićevoj reformskoj vladi gleda isto kao što gleda napred pomenutog dilbera koji je pogrešno skrenuo pa umesto u Svilajnac stigao u Zaječar, što će reći da ne misli da su to idioti ili loši ljudi, ali da misli da su na jednoj od najpresudnijih političkih raskrsnica u srbskoj istoriji pogrešno skrenuli i - umesto u „bolji život“ - stigli tamo gde nisu ni pomišljali da će stići.
Uskratiti/dati podršku bilo kome - i u bilo kom procentu - nije ni za kakvu osudu, to je stvar neprikosnovene slobode izbora, ali uskraćivači/davači podrške bi morali znati da davanje/nedavanje podrške ima svoju cenu, često paprenu, da se posledice davanja/nedavanja podrške moraju podnositi i da posledica ume da potraje dok se ne otplati karmički dug (o kome ćemo kad za to kucne čas.)
Idemo dalje. Ako iz razloga koji su nepoznati i redakciji neko društvo - npr. naše - tokom veoma dugog perioda daje masovnu podšku etnopopulističkim psihopolitikama a uskraćuje je pragmatičnim realpolitikama, to samo znači da to društvo (većinski) za bolje i nije.
Ako inkriminisano društvo u presudnom momentu izgubi orijentaciju i pogrešno skrene pa da podršku Koštunici - koji je otvoreno govorio da mu je cilj očuvanje državnog kontinuiteta s Miloševićevim režimom, i Borisu Tadiću - koji je uz asistenciju čike-Dobrice nastavio (relativno) mirnim putem tamo gde je Milošević (silom prilika) stao, šta je to društvo moglo očekivati: nekog političara (i politiku) koji će stvari postavljati s dupeta na glavu ili nekog vičnijeg psihopolitičkim i populističkim poslovima.
Na to sam mislio kad sam napisao da je Vučić „obaveza“ - mada nisam napisao baš tako nego (po sećanju): „nužnost, a možda i obaveza“ - proistekla iz 94-procentnog nedavanja podrške projektu dovršavanja države, uspostavljanja nezavisnosti insistucija i - najvažnije - ukidanja prakse pobedničke podela plena. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju. Moraće otac Tadej još malo da pričeka.
