„Odiseji“, za koji su mi moji obaveštajci za društvene mreže dojavili da je izazvao još jednu od bezbroj srpskih podela: na dilbere/ke koji dokazuju da je „Odiseja“ remek-delo na jednoj i na dilbere/ke koji tvrde da je film čisto sranje na drugoj strani.
Iz razloga koje ću podastreti docnije, sam naslov „Odiseja“ bio je must see za moju neznatnost, koja je sledstveno u prošlu subotu, dakle, ipak u dan za kulturu, stisnula muda i otišla u tešku muku njenog duha, TC Ada mol, da u tamošnjem Cineplexu pogleda film i da - uzgred - na samom početku projekcije doživi jedan od najvećih šokova u poslednjih nekoliko godina, koje nisu oskudevale u šokovima.
Pojma, naime, nisam imao da 4DX nije broj sale, nego oznaka za projekciju „osećati film svim čulima“, što znači biti izložen veštačkim munjama, gromovima, vetrovima i jakim drmusanjima sedišta u situacijama brodoloma ili borbi prsa u prsa, a takvih je u „Odiseji“ napretek. Čista budalaština. Film je namenjen isključivo čulu vida, sluha i ličnim imaginacijama.
No dobro, šta, dakle, kažem: je li „Odiseja“ genijalan uradak ili je sranje? Nije ni jedno ni drugo! Podjednako je daleko i od genijalnosti i od sranja. „Odiseja“ je upravo ono što je zamišljeno da bude - gledljiva zabava miliona, bioskopski „blokbaster“, mlatilica para.
Glavni motiv zbog koga je moja neznatnost digla matoro dupe i otišla da pogleda inkriminisani film bila je živa zapitanost koliko će reditelj Kristofer Nolan - kome to kao istančanom duhu nije moglo promaći - uspeti da u jedan akcioni film, napravljen po recepturi modernih TV serija - otimačina, jebačina, pucačina - uspeti da ubaci ezoteričnih momenata koji su skriveni tik ispod površine epa, za koje više niko i ne haje, za koje je malo ko ikad i hajao.
Šta je nam to, dakle, ep „Odiseja“ priča u podtekstu jedne u suštini avanturističke priče? „Odiseja“ je zapravo mitološka priča o kraju bronzanog doba - ne bronzanog u arheološkom i metalurgijskom, nego u kosmogonijskom smislu, u kome je grčko predanje epohe nastanka i propadanja delilo svet na zlatno, srebrno, bronzano i gvozdeno.
Pazite sad. Bronzano doba - poznato još i kao herojsko - završilo je upravo pod zidinama mitske Troje, za čijom lokacijom neki entuzijasti još tragaju. Stvar je sledeća: ljudska iskvarenost je narastala, počele su otimačine (lepe Jelene), stali su bujati nekontrolisan bes i osvetoljubivost, što je skupa uzev bilo uzrok prvog totalnog rata - da ne kažem baš specijalne vojne operacije - u kojoj je pobedu odnelo lukavstvo, a ne junaštvo.
Kako rekoh: Nolan u nekoliko diskretnih replika skreće pažnju na poruku „Odiseje“ da su pod Trojom kola sveta krenula nizbrdo, ostatak filma je gledljiva priča o ubrzanju s kojim gvozdeno doba, započeto pod Trojom, završava u belosvetskim sinepleksima.
