Ali valjalo bi vazda imati na umu - a kad smetnemo s uma promptno obnoviti gradivo ponovnim čitanjem K. G. Junga - da su gotovo svi spoljašnji neredi, prepreke, nelagode i frustracije direktna posledica haotičnosti naših unutrašnjih svetova, nad kojima, za razliku od spoljašnjih, uz malo napora možemo uspostaviti kakvu-takvu kontrolu i samim tim smanjiti i spoljašnji haos, ali nama se čini probitačnije da sva zla koja nas sustižu pripišemo delovanju spoljašnjih okolnosti stvari, ljudi i pojava.
Sudeći po stepenu haotičnosti, nereda, svakovrsnih preprečenosti, nelagodnosti i frustriranosti u Srbijinoj spoljašnjosti, može se zaključiti da se stepen unutrašnje haotičnosti, preprečenosti, osujećenosti i frustriranosti bliži tački ireverzibilnosti. Šta znači to „ireverzibilnosti“? To znači da će uspostavljanje koliko-toliko normalnog civilizacijskog poretka i društvenog organizovanja uskoro postati nemoguće. Ako to već i nije. To je loša vest. Ima, naravno, i dobra, svi je znate: biće govana kol’ko ‘oćeš.
U Krugovima dvojke, Euromahali, Slavskom Pojasu, među gostima Utiska nedelje i liberalnim nacionalistima uobičajilo se smatrati i telaliti da pre vozdviženija Visokog Carstvija ovo što (oduvek) nikad ovako nije bilo nikad nije bilo ovako kako je sada. Što je, da kažemo, tačno, ali je tačno u smislu u kome je tačno da drugi stadijum adenokarcinoma pluća nikada ne rezultira remisijom na prvi, a tek ne izlečenjem, nego progresijom u treći.
Pisac hoće da kaže da je u Srbiji oduvek bilo ovako kako nikad nije bilo, samo što se s protokom vremena sve pogoršava i što ionako odvajkada niski kriterijumi padaju sve niže i niže.
Od dana istorijskog dvoboja u Marićevića Jaruzi - u kome je Karađorđe right in noon potegao prvi i ubio konkurenta, vlasnika jaruge Todosija - pa do dana današnjeg, unutarsrpske razmirice i trvenja, kakva su uobičajena u svim društvima, po gvozdenom pravilu se rešavaju totalnom eliminacijom - a ako je ikako moguće i anihilacijom - protivničke strane. Bilo progonom, sudskim presudama, isterivanjnima s posla, difamacijama, napušavanjima u boljim slučajevima, bilo dvobojima, prijateljskom vatrom, otrovima i atentatima u onim gorim.
I evo me opet u ulozi Rotopalankinog papagaja na tri slova: kad se u vreme koje je još bilo podaleko od ireverzibilnosti pojavila politička ličnost - Đinđić - koja je formulisala integrativnu politiku - ne „mirenje“, igranja basketa sa Dačićem i sabrbnog uturanja prstiju u bratska dupeta - nego politiku razdvajanja ustavnog od neustavnog, zakonitog od nezakonitog, privatnog od državnog, protiv te politike se nije podigla samo kuka i motika „poraženih snaga“, nego i 94% onih koji su glasali za (privremeno) pobedničku stranu. Ako laže rog (tj. ja), ne laže statistika.
Nastavak u sutrašnjoj kolumni posvećenoj kulturi rogatih statistika.
