FAMOZNO: Nastavak iz sutrašnjeg broja
što je razumljivo jer ih pomenuta neznatnost i u fikcionalnim i u publicističkim pisanijama već decenijama sadistički guzi i napušava sve, međutim, kad bi se režimski redakcijski kolegijumi najeli gljiva ludara pa zatražili intervju od mene, intervju im ne bih dao, ali ne iz razloga političeskih - ja uvek pričam svoju priču - nego zbog nezamislivih grana na koje su te odštampatine dovele pismenost, koja ni u najboljim danima nije bila na nekoj uzornoj visini.
Za razliku od režimskih, nerežimske, opozicione novine srazmerno često traže intervjue od mene i ja im intervju redovno dajem, povremeno čak i sa zadovoljstvom. Povod za intervjue obično bude izlazak nekog mog romana iz štampe, kome se (romanu) posveti jedno i po pitanje, a onda se pređe na političke teme.
Moji politički pogledi su opštepoznati, kao što je opštepoznato da se ti pogledi ne podudaraju ni sa režimskim ni sa opozicionim pogledima. U tom smislu, opozicionim novinama - među kojima prednjači Nova - treba skinuti kapu za spremnost da svoje stranice otvore za političke stavove različite od stavova redakcijskih kolegijuma i čitateljstva.
Drage su mi opozicione novine - u njihovim redakcijama sedi puno mojih dobrih drugara - ali nikako ne uspevam da se otrgnem utisku - mada ne isključujem mogućnost da sam paranoik - da su pitanja koja mi novinari postavljaju koncipirana tako da od mene (nenasilnim sredstvima) iznude priznanje da grešim u svojim istoriozofskim razmatranjima i iz njih proizašlim procenama političke situacije i perspektivama razvoja političkog sistema burazerskog pluralizma.
Postavljači pitanja iz opozicionih novina takođe očekuju od mene da budem neka vrsta političke vidovite Zorke, pak mi u tom smislu redovno postavljaju neku od verzija pitanja koje mi je postavio novinar Radara, citiram: „Ovaj režim je skoro deceniju i po na vlasti, da li mu je rok trajanja istekao?“
U intervjuima to nikada ne kažem, ali u Famoznom već godinama govorim da ovaj režim - iako ne u ovom „sastavu“ - u Srbiji nije na vlasti skoro „deceniju i po“, nego punih sto šezdeset godina, minus period od 1944. do 1965 - kada je pod Ćosićevom supervizijom započela restauracija Ancien régimea.
Opozicionim novinama, redakcijskim kolegijumima, čitateljstvima, simpatizerstvima i komentatorlucima naročito bode oči moja kremen-kamen tvrdnja da nikakve strukturalne razlike između režima diumvira Koštunice i Tadića i režima Visokog Aleksandra I Vučića i da je, Visoki Režim najprirodniji, najočekivaniji - zapravo jedni mogući - produžetak diumvirovskog režima, da, nadalje, Visokog Režima uopšte ne bi ni bilo ili bi, da ga je bilo, bio supstancionalno drugačiji - da Koštunica i mračna ekipa oko njega nisu uspostavili državni kontiunitet sa Miloševićevim režimom. Opet imam toliko toga da vam kažem, a karakterologije nema. Nastavak u sutrašnjem broju.
