FAMOZNO: STRATEGIJA PREPUŠTANJA
Nešto slično je devedesetih rekao i Đinđić, citiram po sećanju: „Srbiji ne trebaju drugi neprijatelji pored radikala.“ Nešto slično ću trideset godina kasnije reći i ja: „Zašto samo radikala? Po čemu su to drugi subjekti na srpskoj histeričnoj političkoj sceni bolji, tj. gori?“
Malo ćeranja komendije nikad nije naodmet, zar ne? Ipak, ostaje činjenica da je Srbija odvajkada prepuštena na milost i nemilost samoj sebi i da kroz tmuše i bespuće povijesne zbilje tumara ne znajući baš tačno odakle je krenula, gde namerava da stigne i šta bi da uradi sa sobom, osim da okupi sve Srbe, pa da tako okupljeni, sa sve prstima uturenim u bratska dupeta, saborno ne znaju odakle su krenuli, kuda idu i šta bi da urade sa sobom.
Blaženo samoizolovani, sakriveni iza firewalla od ćirilice, pravoslavlja, „naših posebnosti“ i srpskog kajmaka, srpske političke - i što je mnogo gore parapolitičke elite, poput Ćosića i njegovih jarana - blagog pojma pojma nemaju - niti ih uopšte interesuje - kako funkcioniše ovaj svet, koji je tirjanin tirjaninu, a kamoli duševnim Srbima.
Sa izuzetkom dva-tri brzo propala, kratkotrajna pokušaja integracije Srbije u svetsku geopolitičku realnost, sve ostale srpske političke elite su radile na sledećim principima: 1. „Boj ne bije svijеtlo oružje, već boj bije srce u junaka““, 2. „Ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“, 3. „Mi možemo i ono što ne možemo“ i 4. „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“.
Prevejanе kolektivno zapadne elite znale su to pametno da iskoriste, pa tako, recimo, kad su se posle decenijskog gloženja „oće piški, neće piški“ konačno složile da Otomansku imperiju proteraju natrag u Aziju, posla proterivanja se nisu latile velike sile, nego su velike sile Srbiji, Bugarskoj i Grčkoj uvalile oružje - koje su papreno naplatile u rudnicima i ostalim sirovinama - i posao proterivanja prepustile balkanskim državicama.
Kad su ex yu republičke elite jednoglasno odbacile ponudu kolektivnog zapada da Jugoslavija, onakva kakva je bila, preko reda i uz bogate donacije postane članica EU, velike sile su digle ruke od Jugoslavije, poslušale Čerčilov savet i Jugoslaviju prepustile Jugoslovenima.
Nek se kolju - pretpostavljam da su tako mislili u zemljama kolektivnog zapada - a kad nestane municije i oružje umukne, onda ćemo one za koje procenimo da ispunjavaju minimum uslova integrisati u EU, a ostale ćemo prepustiti njima samima.
Iz razloga podastrtih u našoj jučerašnjoj kolumni, Bosnu nisu prepustili njoj samoj, nego su specijalno za nju napravili nefunkcionalni i psihodelični politički sistem i pride dopustili formiranje Republike Srpske kao garanta večite nestabilnosti Bosne i Hercegovine. U tom smislu bi se, da je živ - a pravo je čudo da nije - Ćosić zdravo uzibretio kad bi čuo da su „najveću srpsku pobedu u XX veku“ izvojevali karadušmani, Amerikanci, a ne srpska snaga i pamet.
