STAV: Šta se desilo na izborima?
No, ako zađemo u dublju analizu ovih izbora, možemo reći da je pobedi jednih, odnosno porazu drugih, doprinelo nekoliko faktora.
Prvi od njih je zamor materijala jer je SNS na vlasti već 14 godina, što je blizu prosečnom trajanju intervala vlasti kod nas, jer je Milošević vladao 13, a stari DOS sve skupa 12 godina, pa je taman bilo vreme za osveženje. Drugi faktor je pristup izbornoj kampanji jer je lista koja je nosila naziv „Ujedinjena Srbija“ imala negativnu i polarizujuću kampanju pa nije bilo logično da oni koji se zalažu na papiru za „ujedinjenu Srbiju“ toliko polarizuju društvo, a raskorak između reči i dela se na izborima uvek plaća. S druge strane, kod tzv. Studentske liste su važili obrnuti uslovi: oni ne samo da nisu imali zamor materijala već su delovali sveže, novo i mladoliko jer je nosilac njihove kampanje bila mladež, a što je bila i svojevrsna pozitivna kampanja koja je udarala direktno na emocije očeva, majki, baba i deda koji su ovoga puta podržali svoju decu.
No, od emocija se ne pravi politika, pa je Studentska lista obavila izbore kao lakši deo posla, dok je pred njom teži deo posla formiranja kompetentnih institucija i stvaranja tima sposobnog da preuzme odgovornost za vođenje države. U ovom momentu je za Srbiju, a ne za ovu ili onu, pobedničku ili gubitničku listu, najvažnije da tranzicija vlasti bude mirna, profesionalna i efikasna kako država ne bi bila predugo u interregnumu, a što je posebno bitno kako bismo kao narod i društvo pokazali da u situaciji kada gori pola Evrope i značajan deo sveta mi naše probleme rešavamo mirno, institucionalno i demokratski. Takvom scenariju je, pošteno je priznati, doprineo i Aleksandar Vučić, koji je odmah u ranu postizbornu večer priznao poraz svoje liste, a na to se nadovezao i poziv pobedničke Studentske liste da proslava bude mirna i koja je čak i pozvala svoje pristalice na proslavu ispred štaba na Novom Beogradu kako se ne bi vršila presija u centru, gde je sva sila državnih institucija i kako nekome ne bi palo na pamet da zaklembači na njih neki kamen ili baklju, što se ipak nije desilo, osim što je stradalo poneko policijsko vozilo, što je pokvarilo utisak proslave pobede.
Sada su pred društvom, državom i onima koji su blizu tome da preuzmu odgovornost za vođenje Srbije, po skromnom mišljenju autora ovog članka, dva ključna zadatka. Prvi je integrisanje polarizovanog društva, što se može učiniti sprečavajući bilo kakvu iracionalnu odmazdu prema poraženima, što ne znači da pravna država ne treba da racionalno radi svoj posao. I drugi je formiranje održive spoljne politike jer će na vrata pobednika, uskoro, ako već nisu, zakucati niz svetskih faktora da provere kakvu će politiku Srbija sada voditi prema spolja, te svakom od njih treba spremiti pravi odgovor - za šta će trebati znanja, stručnosti i državničke dalekovidosti. Najjača strana buduće spoljne politike Srbije može biti što ona neće biti personalizovana, što upravo omogućuje da se značajnim svetskim faktorima i sa Istoka i sa Zapada daju optimalni odgovori.
