„Inercija je“, kaže AI, „svojstvo (osobina) tela/mase da se protivi promeni stanja kretanja.“ To u fizici. U društvu i politici inercija je „težnja prema nastavljanju postojećih obrazaca ponašanja i institucija čak i kad su okolnosti koje su ih stvorile nestale“.
A šta je vakuum u politici (ostali vakuumi nisu tema naše današnje kolumne)? To je, kaže AI, „stanje u kome stara vlast gubi kontrolu, a nova još nije uspostavljena“.
Mnogo je lakše izboriti se s političkim vakuumom - stanjem u kojem se Srbija trenutno nalazi - nego sa psihopolitičkom inercijom, stanjem u kom se Srbija nalazi već decenijama, možda i vekovima. Veštačka inteligencija i pisac hoće da kažu da svaka nova vlast pre ili kasnije dobije bitku s političkim vakuumom i u „zakonski predviđenom roku“ skunatori neku vladu, samo da bi čim dobije tu bitku, ušla u ljuti, krajnje neizvesni boj, s političkom inercijom, „težnjom prema nastavljanju postojećih obrazaca ponašanja“.
Osim jednog izuzetka - o kome će kasnije biti reči, a koji je potvrdio pravilo - Srbija ni jedan jedini put nije dobila bitku protiv inercije destruktivno-autodestruktivnog kulturno-političkog modela svetosavske zavetne džamahirije.
Poslednji put je izgubila tu bitku - a Đinđić je nešto kasnije izgubio glavu - u noći između petog i šestog oktobra 2000, tokom koje je u tajnom razgovoru u šest očiju - Miloševićevih, Ivanovljevih i Koštuničinih - pala odluka o očuvanju „državnog kontinuiteta“ i dobrovoljnog davanja dupeta (malo kasnije i NIS-a) Rusiji.
No, dobro, Srbija je još uvek u fazi vakuuma - ne samo jednog, legion im je ime - od kojih je najveći upražnjenost (vakuum upravo to i znači) pozicije jakog srpskog čoveka decenije, dilbera kod koga su i visak i mistrija i nož i pogača i ključevi od magaze sa zejtinom i brašnom.
Svaka država mora imati jakog čoveka decenije, nije tu Srbija izuzetak - jakog (mada ne i samovoljnog) čoveka imaju i Holandija i Danska - ali valja napomenuti da, za razliku od srpskih jakih ljudi decenije, holandski i danski jaki ljudi decenije političku moć projektuju kroz institucije, striktno u skladu sa ovlašćenjima koja im daju ustavi, koji, opet, za razliku od srpskog, nisu doneti na dvodnevnim lopovskim referendumima, nego onako kako ustavotvorni bog zapoveda.
U tom smislu dalji pravci razvoja srpske vakuumske situacije biće nešto jasniji tek kad se - što pre, to bolje - na histeričnoj sceni ustoliči jaki čovek Studentske liste, koji će popuniti prazninu Visokog Mesta.
Neko mora biti in charge. Drugačije to ne ide. Ja se samo zajebavam kad kažem da je „neposredna demokratija“ uspela samo u Libiji. U stvarnosti em nije uspela, em je, „neposrednoj demokratiji“ uprkos, Gadafi bio ekstremno jaki (vrlo samovoljni i vrlo zajebani čovek), i to ne decenije, nego tokom veoma dugog perioda.
Nastavak u našoj sutrašnjoj današnjoj kolumni.
