STRATEŠKI TOKOVI: Nova spoljna politika Srbije?
Prošla i još uvek aktuelna vlast je vodila takozvanu multivektorsku spoljnu politiku, što je bilo dobro u principu, ali je u praktičnom izvođenju bilo toliko personalizovano da se u svakom momentu mogao locirati i pritisnuti nosilac te politike kako bi se od države iznudili određeni ustupci. Tako da prvi princip nove spoljne politike Srbije treba da bude njena depersonalizacija, što neće biti teško studentskom pokretu, koji nema izrazite lidere. Ovo u praksi znači prepuštanje spoljne politike tehnokratama, ekspertima i karijernim diplomatama, gde bi radna biografija, stručnost, intelektualne sposobnosti i diplomatske veštine, i konačno - talenat da se analitički i državnički misli, trebalo da budu presudni.
Ukoliko bi depersonalizacija nove spoljne politike Srbije bila njena glavna razlika u odnosu na onu koja je već na izmaku, onda valja reći da će nužno postojati i neki kontinuiteti nove spoljne politike Srbije sa onom prošlom. Naime, studentska lista je najavila kontinuitet politike u vezi s Kosovom i Metohijom (sve s nastavkom aktuelnog pregovaračkog procesa za KiM), vojne neutralnosti Srbije i Republike Srpske, i dobro je što je to učinjeno, jer su prethodne tri teme sama esencija spoljne i strateške pozicije Srbije i njih svakako nije preporučljivo menjati naglo i preko noći, a da se to dobro i državnički ne promisli.
No, onaj segment gde će nova spoljna politika Srbije biti verovatno drugačija od dosadašnje jeste segment odnosa s komšijskim državama, koji je dosadašnja i još uvek aktuelna vlast koristila za sticanje unutrašnjih poena i mobilizaciju svog biračkog tela, ulazeći u neka sitna prepucavanja sa komšilukom - od Crne Gore do Hrvatske, a da realno država ništa od toga nije imala. Studentska lista nema potrebe da to radi jer je njeno biračko telo pomirljivije prema komšiluku, iako je i ono osetljivo na neke, ne daj bože, loše stvari koje bi se Srbima u regionu dešavale, ali za to trenutno nema posebnih razloga jer nijedna velika sila nije zainteresovana da to stimuliše, jer su sve zaokupljene mnogo ozbiljnijim i opasnijim temama. Ovo bi trebalo iskoristiti za promovisanje što boljih odnosa u regionu, u čemu Srbija može postati pod novom vladom i regionalni lider, zauzimajući u regionu onu poziciju koja joj prirodno pripada kao geografski centralnoj i najmnogoljudnijoj zemlji bivšeg jugoslovenskog prostora. Ovo bi opet bilo milo Evropskoj uniji i Americi koje su trajno zabrinute da neko može da im upali Balkan dok se bave ozbiljnijim problemima po svetu, a ne bi bilo mrsko ni Kini, kojoj odgovara regionalna stabilnost da održi postojeće privredno-finansijske projekte i plasira nove, a konačno i Rusija trenutno ima interes da se Srbija pozicionira kao bitna u regionu jer i pored povremenih „šumova na vezama“, koje može da ispravi iskrenija komunikacija, zna da joj je sklonija od nekih drugih balkanskih faktora koji su na nju alergični.
Sve u svemu, ovo znači nastavak vođenja multivektorske spoljne politike, koja će biti manje personalizovana i više usmerena na konstruktivne odnose u regionu.
