doveli do toga da Srbi ne mogu u kakvom-takvom miru da žive jedni s drugima ni u „Pijemontu“, tj. (razvaljenoj) matičnoj državi Srbiji. (Bez pokrajina.)
Pičvajzi nastaju uvek kad mali, po pravilu beznačajni ljudi, prigrle neku „veliku ideju“, a stvar se usložnjava kad se takvi late pisanja ustava. U našoj jučerašnjoj kolumni pomenusmo ustav iz 1974, koji je - između ostalog, ima u njemu još dubara koje će roditi gorke plodove, poput „prava na otcepljenje“ - pisan sa idejom da davanjem suvereniteta pokrajinama stane na rep velikosrpskom šovinizmu i hegemonizmu, koji je samo desetak godina kasnije dodatno rasplamsao srpski šovinizam, hegemonizam i kretenizam, a stvar je do kraja sjebao tzv. Miloševićev ustav - čiji se ustavopisci nisu obazirali na pravni truizam da se jednom osvojene slobode ne mogu oduzeti - koji je u konačnici doveo do otcepljenja Kosova, koje je - strogo formalno, po ustavu iz ‘74 - imalo puno pravo na otcepljenje.
Da „naš narod“ debelo zaslužuje destruktivne, gubitničke i psihodelične ustave (i još gore ustavopisce), postalo mi je jasno godine 2006, kad je naš narod - a da (čast vrlo retkim izuzecima) narodna elita reč kritičku nije rekla - progutao Koštuničin lopovski ustav „ko ćuran dud“ (što reko „naš narod“). U tom smandrljanom ustavu najmanje je sporan najveći kretenizam - nadaleko čuvena preambula - mnogo su spornije neke odredbe (ako se to tako kaže), od kojih su najspornije bile (i ostale) one koje su omogućile ogroman uticaj izvršne i zakonodavne vlasti na izbor, reizbor i razrešenje sudija i tužilaca.
Kao što srbski mačo menovi ženu definišu kao „meso oko mindže“, tako je moja neznatnost privatni ustav Tadića, Koštinice i Tonge Nikolića još u predvečerje (tačnije: u dva predvečerja) lopovskog referenduma definisala kao „hrpu govana oko preambule“.
U tom smislu mašili su metu svi oni - kojima je legion ime - koji su, osupnuti zavisnim tužibapstvima i sluganskim kadijama, išli da zbog takvog stanja stvari protestuju ispod Visokih Prozora. Pravi prozor pod koji je trebalo da pljunu bio je i ostao prozor preambularnog ustavopisca (ime i prezime poznato redakciji).
Šta da se radi, što reko Černiševski. Najverovatnije se ništa neće raditi. Za taj (najverovatniji) nerad mora se platiti cena. Račun će stići na naplatu (preko Alta banke) kad prođe medeni mesec pobedonosnih studenata i kad stvari u svoje ruke preuzmu političari i političke stranke, koje će se na histeričnu scenu vratiti brže nego što su s nje nestale.
Ako se nešto bude radilo - tj. ako se stekne politička volja - ustav se mora menjati ukoliko se ne želi večno vraćanje istog. Kako? To već nije moja stvar. Ali da sam ja vlast - hvalite boga što nisam - jednostavno bih osnovao komisiju koja bi sakupila dokaze o referendumskim lopovlucima i preambularni ustav proglasio ništavnim. Što suštinski i jeste.
