Mic po mic, dođe vreme da se, saglasno sporazumu, ambasada Srbije iz Tel Aviva preseli u Jerusalim, ali elan kao da je splasnuo. Ambasador Izraela u Srbiji nedavno je blagoizjavio da je planirano i (vrlo tiho) najavljeno otvaranje kancelarije Republike Srbije u Jerusalimu „prvi korak ka preseljenju ambasade“. Ali nije. Kancelarija je mesna kancelarija. Ambasada je nešto drugo.
Pretpostavljam da „ohlađenost“ zvaničnog Beograda ima tesne veze s činjenicom da je onomad, takođe u Jerusalimu, otvorena ambasada „lažne države“ Kosovo, čime nam je Izrael zabio „nož u leđa“, što je ZB (zvanični Beograd), budući da Izrael nije Crna Gora, podneo stoički.
U Jerusalimu, inače, nema mnogo ambasada. Zasad ih, zapravo, ima samo tri i po: SAD, Gvatemale, Kosova i (50%) Srbije. Stvar je u tome što je Jerusalim za Jevreje ono što je za nas, Srbe, Prizren - dakle mesto na kome ćemo se dogodine videti - ali zbog nezgodacije da je Jerusalim takođe Prizren i za Palestince, i ne samo za nih nego i za ceo islamski svet, posledično je zbog brojnih zavrzlama nekim drevnim sporazumom predviđeno da glavni grad Izraela bude Tel Aviv.
Izraelci, međutim, nikada nisu odustali od namere da se dogodine vide u Jerusalimu i ulažu ogromne napore da ostatak sveta prizna Jerusalim kao glavni grad Izraela, što - sa izuzetkom napred pomenutih velesila - svet odbija da učini. Srbija je - po svom običaju - i u toj stvari krenula usqwraz svetu, pa je - nadajući se nekoj vajdi glede Kosova (ostalo je nejasno kakvoj) - pristala da srpski bašelčiluk premesti u Jerusalim.
Izrael je nedugo potom priznao Kosovo, a Srbiji je ostala (sada već) neprijatna obaveza da premesti ambasadu u Jerusalim. Nije samo to rđava zaostavština olako potpisanog vašingtonskog dokumenta. Osim oštrih kritika EU, Srbija je na vrat navukla i odijum arapskog sveta i Irana, a pride je - budući da je „srpski čovek“ Tramp prdnuo u čabar - izgubila kakvu-takvu naklonost Amerike.
Kockati se va bank, kako se to kaže, dakle u sve pare, ponekad donese basnoslovnu dobit, ali da bi se kockalo va bank, moraju se imati pare, tj. mora se imati šta izgubiti, a mi to nemamo, jer smo Kosovo poodavno izgubili, neki bi cinik mogao reći i - prokockali. Što sa ostalim zainteresovanim (da ne kažem baš jebenim) strankama nije slučaj. Amerikance baš boli dupe, mogu uskqwraz svetu otvarati ambasade gde god hoće, Jerusalim je, mada nije glavni grad, pod neupitnim suverenitetom Izraela, čak i Palestinci u Jerusalimu imaju neka prava, a šta je Srbiji trebalo da se petlja u tu zavrzlamu i da, osim onoga što je već izgubila, dodatno izgubi kredibilitet i napravi još karadušmana, ostaće nejasno.
Kao i Srbija, i Izrael polaže „istorijsko pravo“ na Jerusalim, i to neuporedivo starije od srpskog. Ali što reko Staljin, to pravo podupire velikim brojem tenkovskih divizija, ne samo izraelskih nego i američkih, dočim našim majkama invencije preostaje da posegnu u riznicu narodne mudrosti i da nauče da baba nipšto ne treba da se vata u kolo po ceni od 1 RSD ako nema 2 RSD da plati da bi izašla iz vrzinog kola.
NE PROPUSTITE
